Život u javnom prostoru

Ljubav i opsesija

Kada je italijanska zvezda nemog filma Rudolf Valentino preminuo u 31. godini, 23. avgusta 1926, nakon samo pet godina popularnosti, došlo je do masovne histerije među obožavateljkama. Više hiljada ljudi preplavilo je njujorške ulice kako bi se oprostilo od glumca, a u katedrali u kojoj se nalazilo njegovo telo čekali su više od pet sati. Prema pisanju tadašnje štampe, nekoliko žena preminulo je od suicida, a razlog za njihove postupke bila je upravom Rudolfova smrt. Ovaj događaj bio je samo početak onoga što je usledilo kada je reč o životu u javnom prostoru, koji se odnosi na slavne, a mladog Valentina učinio je jednom od prvih pop ikona.

Sredinom 20. veka u jeku popularnosti na prostoru bivše Jugoslavije bio je pop pevač Đorđe Marjanović, a njegovi obožavatelji sebe su nazivali „đokistima”. Jedna od anegdota koja se vezuje za Marjanovića je ta da je 1971. dok je boravio u jednom od zlatiborskih hotela, obožavateljka (koja je bila u četrdesetim) trubila automobilskom sirenom i dozivala ga, sve dok nije otvorio prozor svoje sobe i pozdravio je. O histeriji „đokista” svedoči i podatak da su demonstrirali na ulicama Beograda kada njihov omiljeni pevač nije osvojio neku nagradu. 

A koliko juče su se te generacije „đokista” na društvenim mrežama zgražavale kada su klinci želeli da se okupljaju u znak podrške Anđeli Ignjatović, poznatoj kao Breskvica, jer nije pobedila na nacionalnom takmičenju na izboru za pesmu „Evrovizije” i da joj zbog te „nepravde” pruže podršku. 

Sigurno još poznatiji primer dolazi iz 1997. godine kada se u Srbiji protestvovalo jer je Koraima Tores, odnosno Kasandra iz istoimene serije, završila u zatvoru. Na mitingu se tražilo da se junakinja popularne sapunice „momentalno” pusti iz zatvora. Okupljeni građani potpisivali su čak i peticiju (i to sve zbog serije).

Opčinjenost poznatima ima i svoju mračnu stranu – opsesiju, koja je išla toliko daleko da su mnoge zvezde ubijene od strane svojih fanova. Cenu slave platili su Džon Lenon, Selena, Đani Versaće, Tupak, Šeron Tejt, Marvin Gej, Mihail Ljermontov, Andres Eskobar…

„Olimpijci”

Iako se misli da je priča o slavnima i društvu spektakla fenomen modernog doba, to baš i nije tačno. Priča seže mnogo dalje od početka 20. veka. Stara je koliko i ljudska civilizacija – od vremena kada su se pevali mitovi o herojima i pričale priče o bogovima i boginjama, preko vremena vitezova, kraljeva i kraljica, pa sve do današnjeg dana. Među najranijim primerima „poznatih” su, recimo, Kleopatra i Aleksandar Veliki. 

Poznati predstavljaju jedno od najvažnijih pitanja Amerike s kraja 20. veka. Brojni naučni radovi se bave usponu kulture slavnih i podsećaju na opasnost opsednutosti javnim ličnostima. Francuski sociolog i filozof Edar Moren slavne u svom delu „Duh vremena” naziva „olimpijcima”. Pod njima on svrstava ljude iz sveta filma, umetnike, državnike, istraživače i plejboje.

Uspeh slavnih meri se time koliko je ljudi čulo za njih. Sredinom prošlog veka, tačnije 50-ih i 60-ih, imidž je bio presudan za slavu. Tada je želja ljudi da saznaju što više o privatnom životu svojim omiljenih zvezda postajala sve veća. Kako bi svoju slavu učinili još većom, pozati su počeli da se „ispovedaju” u medijima – govoreći otvoreno o ljubavi, problemima, bolestima, da prodaju privatne fotografije kao ekskluzive…  

Potražnja za zvezdama stvorila je i novi vid zarade – postale su roba. Najprodavanija i jedna od najpopularnijih ličnosti 20. veka je glumica Merilin Monro, čiji lik je postao „žrtva” konzumerizma i nalazi se gotovo na svim zamislivim i nezamislivim objektima koji se prodaju.

Filmski kritičar, autor i edukator Džejms Monako slavne je podelio u tri kategorije: heroj, zvezda i kvazar. U prvu spadaju oni koji su ostvarili nešto značajno, zvezde su slavu stekle zahvaljujući svom poslu, dok kvazar predstavlja lažnu (kratkotrajnu) popularnost. S druge strane sociolog Kris Rodžek smatra da postoje i celetoidi – „one-hit wonder”, tj. pevači_ce koji se proslave jednom pesmom i potom nestanu, rijaliti učesnici, starlete, partneri_ke poznatih – koji vrlo brzo budu zaboravljeni. 

Status poznatih može da se dodeli, postigne i pripiše. Dodeljena slava se odnosi na poreklo, uglavnom krvnu vezu. Poznatost se postiže radom i talentom, dok može da se pripiše od strane medija i javnosti.

Uzori nekad i sad

Brojne ličnosti obeležile su vreme u kome su stvarala, neke su uticale (i dalje utiču) na čitave generacije, a druge su vremenom zaboravljene. Predviđanje pop-art umetnika Endija Vorhola da će svako biti poznat i imati 15 minuta slave, ostavarilo se u 21. veku, pojavom društvenih mreža. Stvorena je nova vrsta poznatih – internet influenseri. 

Sam pojam influenser znači osoba od uticaja. Iako bi vodeći se značenjem reči pod ovim pojmom svrstali i poznate zbog svoje poznatosti, odnosno zanimanja, ovaj tremin danas se uglavnom vezuje za ličnosti koje su popularnost stekle aktivnostima na društvenim mrežama. 

Da dominiraju u životu u javnom prostoru govori i to da je nedeljnik „Time” 2014. proglasio australijskog jutjubera Troja Sivana za najuticajnijeg tinejdžera te godine.

Prve Prvog svetskog rata u časopisima su dominirali političari, biznismeni i druge ozbiljne profesije, dok se nakon rata dogodila promena – poslovni svet zamenili su sportisti i ličnosti iz šou biznisa.

Tokom istorije  smenjivale su se ličnosti koje su dobijale pažnju medija i javnosti – od Marlona Branda, Merilin Monro i Odri Hepbern, preko Peleta, Madone, Šer i Fredija Merkjuria, pa sve do Britni Spirs, Dejvida Bekama, Lejdi Gage, Džastina Bibera i Bili Ajliš. Umesto govora koji su opčinjavali svetsku javnost i neverovatnih akcija aktivista u borbi za ljudska prava, došli su potpuno drugačiji sadržaji koji popunjavaju medijski prostor.  Martina Lutera Kinga, Emili Penkherts, Rosu Parks, Klaru Cetkin, Džona Kenedija, majku Terezu ili Stiv Džobsa, zamenili su Džefri Star, Niki Tutotijals i Kardašijani.

„Olimpijci, svojom dvostrukom prirodom, božanskom i ljudskom, obezbeđuju stalni protok između sveta projekcije i sveta identifikacije. Na toj dvostrukoj prirodi grade snažan kompleks projekcije-identifikacije”, pisao je Moren.

I dok se generacijama Alfa i Zed spočitava kako su izgubljene i da od njih ništa neće biti, nešto je što se govorilo i generacijama pre njih. Pored slobode u oblačenju, te seksualnim slobodama i nepoštovanju autoriteta, spočitava im se i to ko su im uzori.

Istraživanja koja su rađena u poslednjih 14 godina pokazala su da među uzorima kod mladih dominiraju sportisti, estradne zvezde, naučnici, istraživači i istorijske ličnosti, sveštena lica, ratni zločinci i heroji iz ratova 90-ih, i naravno influesneri.

Ranije je „Čik”, popularni magazin za mlade, koji je smatran promoterom „kiča”, od 1967. sprovodio ankete o popularnosti poznatih među mladima. O relevantnosti ankete govori da je druge godine organizovanja ankete glasalo 252.298 ljudi. Među ličnostima koji su prvih godina bili popularni su glumac Miodrag Petrović Čkalja, pevači Arsen Dedić, Đorđe Marjanović i Miki Jevremović, fudbaler Dragan Džajić Džaja, predsednik Republike Josip Broz Tito, glumica Milena Dravić, plivačica Mirjana Šegrt, političarka i istoričarka Latinka Perović i drugi.

Ko stvara idole?

Društvo spektakla i kulture slavnih odlikuju masovni mediji. Popularnost osobama iz javnog života zasigurno su doprineli žurnali koji su pisali o njima, ali i kada je sport postao biznis, kada su gramofonske ploče i radio postali dostupni masama, kada je televizor „ušetao” u domove. Popularni su postali još popularniji. Bogati još bogatiji. Baza fanova se širila i stvarani su klubovi obožavatelja. Takvo isticanje pojedinaca i njihovih (ne)kvaliteta, praćeno je prirodnom težnjom da se drugi, odnosno mladi, upoređuju sa njima i da se ugledaju na njih. Želja za poistovećivanjem postojala je, makar ti uzori bili i neprimereni.

Mediji su svakako zaslužni za etabliranje zvezda, putem kojih su javne ličnosti postajale sve prisutnije u javnom životu. „Zahvaljujući medijima, hedonistički životni stil, statusni simboli, potrošačke navike i bogatstvo zvezda postali su merilo uspeha i ideal kome teži publika”, navodi kulturološkinja, analitičarka medija i profesorka Maja Vukadinović u svojoj knjizi „Zvezde supermarket kulture”.

Komercijalizacija i tabloidizacija medija, sve dominantnija prisutnost opskurnih i trivijalnih sadržaja, mekih vesti i senzacionalizma privlače sve veću publiku… „Masovna štampa ‘olimpijcima’ daje mitološku ulogu, ali zato zadire u njihov intimni život, da pronađe ljudsku sadržinu koja omogućava identifikaciju. Zvezde u svom životu, ispunjenom dokolicom, igrom, spektaklom, ljubavlju, raskoši, i u svojoj stalnoj potrazi za srećom predstavljaju idealne tipove masovne kulture”, smatra Moren.

Svi smo mi deo života u javnom prostoru

Ljudi koji se bave određenim profesijama više su od drugih izloženi životu u javnom prostoru, odnosno „žrtve” su popularnosti. Svakako od njih je učesnik u formiranju ličnosti pored roditelja, škola i društva. Ipak, život u javnom prostoru ne čine samo javne ličnosti, nego svi ljudi – svi mi koji u njemu postojimo i učestvujemo.

Deo života u javnom prostoru je sve ono što mediji plasiraju i propagiraju, sve ono što čujemo sa Skupštinske govornice, način na koji se društvo ophodi prema ženama, LGBTQ+ populaciji, Romima, osobama sa invaliditetom, deci, starijima ili drugim manjinskim populacijama… Nasilje u svim mogućim oblicima (nad ženama, decom, vršnjačko, novinarima, internet…), koje je sve više dominantno, je, takođe, njegov deo.

Svedoci smo da je naš javni prostor zatrpan govorom mržnje, diskriminacijom, mizoginijom, seksizmom, rasizimom, homofobijom, ejdžizmom… Poslednjih godina dominantna je i osvetnička pornografija. Stavnje u društvu – školstvo, zdravstvo, društveno-politička zbivanja, borba za očuvanje priode i protiv uništavanja života ljudi radi iskopavanja litijuma u korist korporacija koje iza sebe ostavljaju „dah smrti”, borba za pristojan i dostojan život, borba protiv korupcije i kriminala, inflacija, kupovna moć stanovništva, ratovi… Ali i hapšenja i pretnje koje dobijaju pojedinci i pojedinke koje ukazuju na probleme sistema, zastrašivanja, otpuštanja, ucenjivanja i partijska zapošljavanja, paljenje kuće novinarima, napadi na aktiviste, i terorisanje onih koji su svetle tačke u „mračnim vremenima” – kao što su Katarina Petrović, Aleksandar Obradović, Slobodan Milenković i Dušan Mitić, Predrag Voštinić, Ivan Bjelić, Bojana Savović, Jasmina Paunović…

Deo života u javnom prosotru su i muzika koju slušamo, tekstovi pesama, serije, filmovi, knjige i drugi medijski sadržaji. Sav konuzumerizam, umetnost, moda… Život u javnom prostoru čini i način na koji se ponašamo, mislimo, govorimo, radimo… Sve ono što objavljujemo na društveni  mrežama – što ostaje negde zabeleženo, na šta nikada ne treba da zaboravimo.

Reči koje izgovaramo i/ili pišemo mogu da budu najoštrije oružje i najlepše milovanje. Mogu da budu ubojite i da bole, ali i da budu lek za srce. Mogu da izazovu strahove, stvore stereotipe i predrasude, a mogu da šire ljubav i toleranciju, stvore empatiju. One su dokaz lične, građanske, društvene i političke (ne)zrelosti. Svi, naročito oni koju upravljaju zemljom i dominantniji su u javnom životu od mnogih od nas, treba da budu svesni koliko etiketiranje može da bude opasno.

Propagiranje „idealnog” izgleda i stvaranje različitih kompleksa posebno kod ličnosti u razvoju, tj. dece, takođe je nešto što je deo javnog života i na šta je potrebno skrenuti pažnju i ukazati na lepotu različosti i vrednosti svakog od nas bez obzira na fizički izgled, rasnu, versku ili nacionalnu pripadnost, pol, seksualnu orjentaciju, godine itd. U kulturi slavnih starenje nije poželjno, naročito se starost ne dozvoljava ženama. Sve češće srećemo glumice koje žele da dostojanstveno stare, bez estetskih zahvata, i pokazuju da je to je to jedan prirodan  i normalan proces koji čeka svakog od nas.

Digitalna revolucija donela je mogućnosti da svako od nas postane brend. Plasiranje sebe kao brenda ne razlikuje se od plasiranja drugih proizvoda. Promene koje su se desile nastankom i ekspanzijom interneta bile su najvidljivije u oblasti komunikacija. Tako je pojava interneta dovela do transformacije tradicionalnih medija.

Rast društvenih mreža doveo je do toga da su one u drugoj deceniji 21. veka postale važan i nezaobilazan izvor novinarskog izveštavanja. O mnogim važnim događajima prvo su izvestili obični građani, korisnici društvenih mreža, na svojim profilima na društvenim  mrežama, da bi vest potom preuzimali veliki mediji i agencije. 

To je bio slučaj sa  padom aviona u reku Hadson 2009, iranskim izborima iste godine, ubistvom Osame Bin Ladena i zemljotresom u Japanu 2011, uraganom Sendi 2012. i eksplozijom bombe na maratonu u Bostonu 2013. – čak je i hapšenje jednog od osumnjičenih za ovu terorističku akciju prvo objavljeno na zvaničnom profilu bostonske policije na društvenoj mreži.

Ovi primeri dokaz su upravo cele ove priče – da smo svi mi deo života u javnom prostoru (premda njime dominiraju poznati) i da sve što činimo utiče na njega. Sve ono što se dešava, sve ono što živimo, jeste zapravo život u javnom prostoru.

---