Šta je sadfishing i zašto klinci to rade?
Sadfishing. Verovatno ste ga videli na svojim fidovima na mrežama, čak iako niste znali njegovo ime. Selfi sa suznim očima ili nekoliko zagonetnih stihova o tome koliko se osoba loše oseća, praćeni mnoštvom komentara koji nude ljubav i podršku. Termin je skovala spisateljica Rebeka Rid i odnosi se na korisnike društvenih medija koji traže saosećajne reakcije i komentare objavljivanjem tužnih priča i slika.
Tinejdžersko “pecanje” je vapaj za pažnjom – ali koliko ozbiljno roditelji treba da ga shvate?
Teško je razgraničiti da li klinci samo preteruju na mrežama da bi “upecali” malo saosećajnosti, ili zaista prolaze kroz epizodu depresije ili, u najgorem slučaju, imaju suicidalne misli. Iako tinejdžeri koji pecaju možda preuveličavaju svoje emocije, iza njihovih objava obično se kriju prava osećanja tuge i usamljenosti.
Još jedna karakteristika tih postova je da često ostavljaju čitaoca da nagađa. Umesto direktnog traženja pomoći, postovi o sadfishingu su obično nejasni ili nepotpuni. Tinejdžeri i mladi su najčešći korisnici društvenih medija i generacija koja najviše pati od usamljenosti. To znači da je veća verovatnoća da će pre svih drugih starosnih grupa pokazati neku vrstu tuge na društvenim medijima.
Dakle, šta roditelji treba da urade u vezi sa tim, pitali psihološkinju Anu Mirković.
– Deljenje informacija o problemima kada je u pitanju psihičko i fizičko zdravlje i traženje odgovora za različite dileme na društvenim mrežama preraslo je u način komunikacije poznatih ličnosti sa pratiocima, a to su ubrzo preuzeli i ostali korisnici društvenih mreža.
Dešava se često da umesto saosećanja i empatije, umesto lepih reči podrške i razumevanja, naiđu na vrlo zlonamerne komentare jer pratioci misle da je reč o manipulaciji, nametanju problema zarad dobijanja pažnje i povećanja popularnosti. Sumnja u nameru onog ko postavlja sadržaje koji govore o bolesti, osećanjima, problemima, može dovesti do bujice negativnih komentara i pokretanja talasa digitalnog nasilja.
Nas su učile bake i deke da je sreća veća, a tuga manja kada se nekim podeli. Idealno je da delimo sa dragim i bliskim osobama, ali kako je komunikacija već godinama unazad najintenzivnija na društvenim mrežama, većina ljudi bez zadrške deli svoja osećanja, strahove, sumnje, pa i patnju. U nekom idealnom svetu, trebalo bi da ignorišemo i otpratimo ljude koji nisu po našoj volji i meri, a ako im nemamo šta lepo napisati, najbolje je ne pisati ništa – kaže Ana.
“Decu volite naročito jer ona su bezgrešna kao anđeli i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…”
Dostojevski