Gde prestaje „nemoj“ i počinje razumevanje. Granice u porodičnim odnosima
U okviru serije tribina koje nastaju u saradnji Boljionline zajednice i DCI instituta, održano je predavanje na temu koja izaziva mnogo pažnje i razmišljanja - postavljanje granica u porodičnim odnosima. Ovog puta, tema koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim - postavljanje granica u porodičnim odnosima. Predavanje je održao klinički psiholog Vukašin Čobeljić, a prisutni su imali priliku da, uz pitanja i otvoren um, promisle o nekim od najvažnijih pitanja u vaspitanju - gde prestaje roditeljska briga, a počinje roditeljska kontrola?
„Kada pričamo o granicama, najpre pomislimo na zabrane: pec-pec, nemoj, ostavi. Ali granice počinju mnogo ranije, u samom trenutku rođenja, pa čak i pre njega“, objašnjava Čobeljić. Teorija afektivne vezanosti, odnos koža na kožu, nivo stresa koji majka doživljava tokom trudnoće… sve su to faktori koji kasnije utiču na detetovu sposobnost da prihvati granice koje mu postavljamo.
Ulazak u predškolsko doba otvara nova vrata; doslovno i metaforički. Sama adaptacija na vrtić je prvi ozbiljniji susret sa postavljanjem granica. Vrata se zatvaraju, roditelj odlazi, a dete polako uči da je svet mesto koje ima svoja pravila, ali i sigurnosne mreže. Podrška poštovanju sistemskih pravila u ovom uzrastu je opravo pokazatelj deci da svet funkcioniše po određenim pravilima ali i da ona postoje radi nas samih.
Odrastanje je proces (i to dug)
Kako dete raste, menja se i priroda granica. U školskom uzrastu dete ulazi u fazu konkretnih operacija i spremnije je da razume pravila, zahteve i posledice. Vanškolske aktivnosti, rutina, dogovorene obaveze – sve su to alati koji roditeljima pomažu da uče dete odgovornosti, ali i sopstvenim ograničenjima.
Adolescencija, taj poznati „buntovni period“, sve češće se proteže do 25. godine, i to zahvaljujući činjenici da deo mozga zadužen za razumevanje posledica sazreva tek u tom dobu. „Zato adolescenti često testiraju granice. Ne iz loše namere, već zato što traže potvrdu da su voljeni i da neko brine“, objasnio je naš predavač.
Nema idealne porodice, ali ima pokušaja
Tribina se dotakla i različitih stilova vaspitanja, od permisivnog do autoritativnog, kao i opasnosti koje donose ekstremi. Naučena bespomoćnost i potpuna sloboda detetu ne donose sigurnost, već zbunjenost. Kada granice nisu jasno postavljene u detinjstvu, svet kasnije može delovati nepravedno i nepredvidivo. Postoje različite vrste porodica, a one postavljaju različite granice. Važnost komunikacije je neprikosnovena. Efekat popustljivosti kod jednog roditelja može dovesti do izvesne konfuzije kod deteta i sumnju u istrajnost roditeljskih granica.
Granica koja se ne prelazi je ona kada dete može da ugrozi sebe. Kada govorimo o kazne, one imaju smisla tek nakon neuspelih objašnjavanja. Međutim, ako mislimo da su nagrade dobar sistem da se dete usmeri… Grešimo. Ni sa nagradama ne treba preterivati. Ali kada smo pomislili da je ignorisanje malodušnost, i tu smo pogrešili. Ignorisanje je takođe vrsta kažnjavanja, i to veoma oštra.
Ni jedno dete nije isto pa tako deca na različite načine testiraju granice. I to je individualno. Zato je neophodno da roditelji probaju različite metode.
Govoreći o tzv. „optimalnoj frustraciji“, Čobeljić ističe da ona ima zaštitnu funkciju. Ona uči dete da nije sve pod njegovom kontrolom, ali i da postoje načini da se nosi sa frustracijom. Osetljivija deca do nje dolaze brže, što zahteva finije prilagođavanje roditeljskih strategija.
Granice kao izraz ljubavi
Ako stavimo po strani činjenicu da ispitivanje granica kod roditelja, deca često koriste kao privlačenje pažnje, jedan od najvažnijih delova večeri bio je razgovor o granicama u situacijama bolesti deteta. Da li se tada pravila menjaju? I ako da – kako? Zaključak je da granice možda jesu fleksibilne, ali ne i izbrisive. Upravo njihovo postojanje detetu šalje jasnu poruku: neko brine o meni. A kada granice nisu jasne, od sveta kasnije očekujemo nerealne stvari.
Posebne i drugačije situacije koje zahtevaju određeno prilagođavanje pravilima je kada su deca ozbiljno bolesna. Granice se nekada pomeraju zarad višeg cilja, ali se ne ukidaju. Njihovo pažljivo održavanje daje i detetu i roditeljima osećaj sigurnosti u nesigurnim situacijama.
Roditelj kao kompas
Na kraju, došli smo do srži – postavljanje ličnih granica kod roditelja. Jer kako dete da zna gde su granice, ako ih odrasli ne postavljaju ni sebi? Reagovanje na stres, doslednost u vrednostima, briga o sebi. Sve su to primeri koje deca upijaju mnogo više nego naše reči. Granični poremećaj ličnosti je problem kada se ne postave granice na vreme, a tada deca i kasnije ljudi, svet vide kao crno-beli svet. Čobeljić je naglasio važnost optimalne frustracije, afektivna vezanost i pozvao se na naučnika Ratera, i teoriji o postavljenim granicama unutar porodice, teško dostižni ideal kojem težimo kao i pravoj meri da se ljubav i pažnja usmere u dobrom pravcu.
„Ako dete zna da su granice tu, zna i da je roditelju stalo. Zna da nije samo“, poruka je koja je ostala da odzvanja nakon tribine. Jer granice nisu prepreke ljubavi – one su njen oblik. I kao što bi svaki psiholog rekao: „Od ljubavi se nijedno dete nije pokvarilo.“ Ali od njenog odsustva – itekako.
