Razgovarali smo sa psihološkinjom – kako izabrati srednju školu ili fakultet

Čime želim da se bavim? Ko sam to ja? Koji su moji talenti? – ova i mnoga druga pitanja pojavljuju se upravo pred polaganje završnih ispita i pisanja te čuvene liste želja. Izbor srednje škole ili fakulteta za mnoge porodice je teren pun očekivanja, strahova, planova, stresa i nesporazuma. Roditelji obično imaju svoje želje, deca često potpuno drugačije ideje i planove. Generacijski jaz tada dolazi do izražaja, jer se definicija sigurne budućnosti nekad i sad poprilično razlikuje. U takvim okolnostima često izostane ono najvažnije – razumevanje i podrška.

Da li roditelj uvek zna najbolje i kako da tinejdžeri donesu odluku o životnom putu kada još uvek traže svoj glas, mere svoje snove i pokušavaju da shvate svet koji ih okružuje, ali i ono što ih pokreće? Ta pitanja postavili smo psihološkinji Tatjani Prokić.

Kako dete da zna šta je prava srednja škola ili fakultet i koliko je uopšte realno očekivati takvu sigurnost sa 14 ili 18 godina?

Mislim da ne možemo očekivati da mladi ljudi sa 14 ili 18 godina budu potpuno sigurni u izbor srednje škole ili fakulteta. U tom uzrastu pojedini mladi ljudi mogu biti zbunjeni i pod pritiskom da moraju da se odluče i da im to može biti izbor koji im određuje nešto jako važno za nastavak života. Zbog toga mogu osećati izvesni pritisak i isfrustriranost. Zato je važno da im pružimo podršku u istraživanju različitih opcija, bez tenzije da moraju da donesu „pravu“ odluku odmah. Izbor obrazovnog puta može se menjati tokom godina boljeg upoznavanja sopstvenih interesovanja.

Na šta mladi treba da obrate pažnju prilikom izbora – lična interesovanja, sposobnosti, trendove na tržištu?

Najbolje je da se mladi pri izboru obrazovanja vode kombinacijom svojih interesovanja i sposobnosti, ali i da budu svesni tržišnih potreba. Dobro je pronaći kompromis između onoga što ih ispunjava i onoga što može da donese stabilnost u budućnosti. Razgovori sa ljudima iz različitih profesija, testiranje i upoznavanje sa sopstvenim karakteristikama ličnosti, može biti od velike pomoći kada je izbor daljeg obrazovanja u pitanju.

Koliko profesionalno savetovanje i psihološko testiranje mogu pomoći o ovom procesu? Šta se tu i na koji način zapravo meri i otkriva?

Profesionalno savetovanje i psihološko testiranje mogu biti dragoceni alati u procesu izbora zanimanja. Oni pomažu mladima da bolje upoznaju svoje sposobnosti, interesovanja i potencijale. Testovi se fokusiraju na različite aspekte ličnosti, sposobnosti, vrednosti i preferencije, dok savetovanje omogućava dublje razumevanje tih rezultata koji su predstavljeni mladim ljudima na način da ih sa lakoćom shvate i da im pomognu da njihov izbor bude lakši.  

Roditelji često žele “siguran” izbor, no ima li potrebe da na ove izbore gledamo kao na nešto definitvno? 

Izbor srednje škole ili fakulteta ne mora biti konačan. U savremenom društvu, promena karijere je česta i potpuno prihvatljiva. Umesto da gledamo na obrazovni izbor kao konačan, bolje je posmatrati ga kao početnu tačku razvoja. Mladi treba da znaju da uvek postoji mogućnost dodatne edukacije ili prekvalifikacije i to razumevanje može dosta da doprinese da ne budu pod pritiskom prilikom izbora daljeg obrazovanja.

Kako mlada osoba da ostane verna svojim interesovanjima, čak i ako zna da tržište rada ne obećava mnogo u toj oblasti? Kako da se u tim situacijama deca i roditelji čuju i razumeju?

Važno je da mladi ljudi budu iskreni prema sebi i da podržavaju svoja interesovanja, čak i kada perspektiva zaposlenja nije jasna. Roditelji mogu pomoći tako što će pokazati razumevanje i podržati decu da razvijaju svoje talente paralelno sa sticanjem praktičnih veština. Jako je važno da roditelji poštuju detetove potencijale i talente i da ih ne forsiraju da izaberu nešto za šta misle da će im omogućiti u budućnosti veću materijalnu stabilnost, jer dete može da se oseti nepodržano, „saterano u ćošak”, bez mogućnosta izbora, a sve to uvijeno u najbolje namere roditelja, što ga ponovo može dovesti u situaciju da misli da nema nikakvo pravo na izbor.

Zašto je u našoj kulturi još uvek strašno napraviti pauzu, priznati da ne znaš šta želiš od sebe ili života, ili jednostavno potpuno promeniti karijeru u četrdesetim? Jesmo li suviše strogi prema ideji traganja i promene?

Naša kultura često povezuje uspeh sa stabilnošću i dobrim ličnim integritetom, pa su promene i pauze shvaćene kao znak slabosti. Ipak, realnost je drugačija – traganje za smislom i promena karijere su prirodni delovi ličnog razvoja. Otvoreno razgovaranje o ovim temama može pomoći da promenimo percepciju i oslobodimo se pritiska očekivanja okoline. Današnji roditelji sve više u ovome podržavaju svoju decu, za razliku od generacija koje su odrastale 80-tih i 90-tih.

Šta roditelji mogu da urade kako bi podržali svoju decu u donošenju ovakvih odluka, a da ipak ne preuzmu kontrolu nad čitavim procesom?

Roditelji mogu pružiti podršku tako što će osluškivati želje i interesovanja svoje dece bez nametanja sopstvenih očekivanja. Otvoreni razgovori, postavljanje pitanja i pružanje prilike mladima da istraže različite opcije ključni su za razvoj samostalnosti i odgovornosti, ne narušavajući individualnost i autentičnost ličnosti deteta.

Šta biste poručili tinejdžerima koji se susreću sa pritiskom da “moraju da znaju” čime žele da se bave celog života, a šta roditeljima koji misle da samo oni znaju šta je najbolje za njihovu decu?

Mladim ljudima bih poručila da je sasvim u redu da ne znaju odmah šta žele od svoje karijere i od svog života. Proces otkrivanja traje i ponekad vodi kroz različite faze. Roditeljima bih savetovala da budu podrška, da pokažu razumevanje i da pruže slobodu izbora, jer je važnije da deca razviju odgovornost prema sebi i svojim odlukama nego da se povinuju idejama roditelja šta je najbolje za njih, jer ovo vrlo često može da odvede do osobe koja radi posao koji ne voli, koja generiše tokom celog života nezadovoljstvo i neispunjenost. Sigurna sam da nijedan roditelj u konačnici to ne želi svom detetu.