Prepiska sa sinom preko Whatsapp-a mi je izazvala migrenu
Priča jedne mame koju je njen nepismen sin, od bake, preko Whatsapp-a, moljakao da neide u školu. I ne, ovo “neide” nije greška u kucanju.
Kad ste u četvrtoj godini naučili da pišete i da čitate i narednih 40 provedete čitajući i pišući i onda dobijete dete koje ste opismenili i ono pođe u školu i postane nepismeno, to je debakl svetskih razmera i atak na moju roditeljsku moć.
Jeste, zvuči kao kad se oni vunderkindi iz američkih filmova žale na mlađu, a uspešniju, braću koja nema ni dana škole, ali ako sad zagazimo u tu temu, odmaknućemo se od ove naše, a to nam nije cilj.
Moj prvenac i uzdanica moja, pohađa peti razred osnovne škole. Nije što je moj, ali vanserijski je inteligentan i talentovan za crtanje i pisanje stripova, ali je i vanserijski lenj kada su u pitanju školske obaveze. I svaku moguću pogodnost koristi da izbegne što školu, što učenje, ali ja sam sa dva brata rasla i moja generacija je izmislila sve postojeće i nemoguće izgovore da zbriše iz škole, tako da nijedna genijalna ideja mog sina na tu temu kod mene ne prolazi.
Što kaže moj brat, mi u školu nismo išli samo ako smo mrtvi 🙂
E, ali jedno je mama, a drugo je baka i moja mama, koja je nas slala u školu bez izuzetka, danas je baka mom starijem sinu i mogu vam reći da je million puta uspešnija od njega u izmišljanju izgovora da jadno dete ne ide u školu jer ga svrbi leva trepavica.
Danas je kinuo dva puta.
Zasvrbeo ga je mali prst na levoj nozi, jedva hoda.
Spava mu se, ustao je tek u 11, nema vremena da se spremi.
Napolju je sneg do kolena.
Duva vetar.
Pada kiša.
Sija sunce.
I tako redom.
Pa kad ne upali moljakanje moje mame, tad moj prvenac kreće u ofanzivu, sve sa njenog Whatsapp-a jer zna da ću da ga blokiram ako piše sa svog.
Korespondencija je nastala pošto 10 dana nije išao u školu jer je bio prehlađen i morao je da odleži kod bake. Doslovno, bez ikakvih intervencija, ovako ide:
JA: U četvrtak ideš u školu, moraju da te ocene iz tri predmeta.
ON: Razgovaraćemo mama sutra a onda ces popricati sa doktorkom i objasniti dati je vaznija skola nego sopsveni tvoj mali slatki ja
JA: Ahahaha šta znači “dati je važnija”?
ON: Da ti je vazniji A sada me pusti da odmaram jer sto se vise odmaram to cu pre u skolu
Nemogu ove nedelje u skolu razumi me ajde tisi jedina razumna ovde
JA: Šta znači “nemogu” i “tisi”, a da “tisi” nije reka, pošto se reka piše Tisi? I gde su ti zarezi?
ON: Ne smaraj i ostajem u kuci dok ne ozdravim. Ne idem u cetvrtak da se razumemo. Hvala u napred
JA: Unapred
ON: Ma kako god kada ozdravim vrcam se u skolu to i doktorka moze potvrditi.
Uzmem papirnu kesu da dišem u nju jer imam težak oblik panike, nazovem i pitam ga da li u prepisci postoji nešto što mu nije logično.
Postoji, kaže.
Šta? Na primer to što rečcu NE pišeš zajedno, ne stavljaš zareze ni kvačice, reku Tisu pišeš malim slovom?
Ne, ne, to je sve u redu, nego nije logično da me teraš da idem u školu.
Iz pozadine se čuje glas moje staramajke: Molim te, ostavi dete na miru, hoćeš da bude pod stresom jer si ti luda.
Ima kod Efraima Kišona u knjizi “Kod kuće je najgore”, super priča o tome kako mu žena suflira dok vozi. Završava se, parafraziram: A ja ćutim i vozim, vozim pravo u ludnicu.