Kompromis kuću gradi
Nas četvoro živi u 56 kvadrata. Klinci imaju svoju sobu, ali nekako, uvek je lepše u dnevnoj. Naravno i TV u dnevnoj ima bolji ekran nego njihov, WiFi je bolji u dnevnoj nego u njihovoj, svetlo u je toplije nego u njihovoj, trosed u dnevnoj je udobniji nego njihovi kreveti. Kad živite sa decom, lepo je i normalno da želite da provodite vreme zajedno, ali ponekad je svakome potrebno malo sopstvenog prostora i vremena.
Kad živite sa decom, lepo je i normalno da želite da provodite vreme zajedno, ali ponekad je svakome potrebno malo sopstvenog prostora i vremena.
Moram priznati da smo u početku primenjivali neke sitne ucene, tipa “nema igrice ako ne odeš u svoju sobu”, imperative “možeš da gledaš YouTube samo u svojoj sobi do ručka” i tako dalje, sve pedagoški nepreporučljivo, posle čega nas je grizla savest.
Iskreno, napravili smo grešku u koracima. Naša deca počela su da doživljavaju svoju sobu kao mesto gde borave po kazni, a ne kao svoj lični, intiman prostor u koji puštaju samo koga oni žele.
Zato sam pozvala mamu da je pitam kako su tata i ona beše rešili taj problem sa nas troje koji nismo izbijali iz dnevne sobe, a u to vreme nije bilo ni Jutjuba, ni interneta, jedan TV na nas petoro…
Lepo, kaže mama. Dogovorili smo ko će kad da gleda TV, da čita u fotelji za ljuljanje (omiljena fotelja oko koje se i danas otimamo) i da popodne od dva do pet nema tarapane kroz kuću. I pustili smo vas da svoje sobe sredite kako vi želite.
U tome je fora. Klinci nemaju osećaj da je soba njihova jer je sređena bez konsultacija sa njima.
Seli smo svi zajedno na porodičnom sastanku i pitali ih šta žele da urade u sobi. Stariji potomak je hteo da je oblepi Naruto crtežima koje je uradio proteklih meseci, mlađi je hteo da stavi svoje 3D radove u ram i zakači ih po zidovima. Obojica su hteli da im niko ne ulazi bez kucanja i to je skroz okej.
I to smo primenili na sve sfere života. Pustili smo ih da sami kreiraju mišljenje i prostor jer znamo da su nekako tu najbezbedniji. Dogovorili smo se da uveče zajedno gledamo njihove serije, da zajedno igramo igrice ili gledamo YouTube, jedne večeri u dnevnoj, druge večeri u njihovoj sobi.
Ponašamo se ljubazno prema njima i ohrabrujemo ih, čak i kad su otporni na promene. Na taj način ih učimo samostalnosti, učimo ih da naprave sopstvene izbore i da sami kreiraju svoje vreme, bez naših uticaja. A pošto znaju da nas deli samo zid, da smo tu blizu, stvaramo i negujemo njihov osećaj sigurnosti.
Kompromisi, dogovori, ustupci…osnov su dobre komunikacije i što više izbora i kompromisa, to su veće šanse da će naša deca da izrastu u tolerantne ljude koji imaju razumevanja za tuđa osećanja i potrebe.
