Koliko kazne mogu da podnesem?

Ovaj potpuno iskren tekst pišem kao majka koja je zadovoljna na polju roditeljstva. Koliko ovo ipak  neskromno zvuči, pa ću se zato ograditi odmah time, da za mene uspeh jednog roditelja ne može da se meri osvojenim nagradama na republičkim takmičenjima, osvojenim medaljama na turnirima i brojem nominacija za predsednika odeljenja. 

Moji standardi dobrog roditelja je da moja deca kada naiđu na problem ne beže na ulicu, u grupice, tuđe dečje sobe i kafiće…već svoje probleme donose u kuću. Mojim uspehom smatram i to što moju sad već odraslu decu ili pre bi se reklo – mlade ljude nikada nije bilo sramota da me upoznaju sa svojim drugarima. Moj uspeh je što nikome za stolom tokom porodičnog ručka ne pada na pamet da se uhvati za ekran, to što niko neće da krene sa obrokom dok svi ne sednu za sto. Ponosna sam kao majka što ih nije sramota da ustupe mesto starijim u autobusu, što se ne plaše da prijave dvojku sa pismenog, ne kriju da su džeparac za celu nedelju potrošili za jedan dan… ali iz poštovanja neće tražiti novac do sledećeg džeparca.

Ko su ustvari dobra deca? 

Do sada smo imali prilike i lično da se uverimo da su neki odlični đaci umeli rukom da nam sakrivaju kontrolni kako ne bismo zvirkali u njihove radove. Šta nam to sada govori? Ti tzv drugari nam sada sigurno nisu prijatelji u zrelom dobu, dakle oni nisu postali bolji ljudi, a za skoro nikoga od njih ne znamo da je zbog tog znanja postao nobelovac. Deca se uče prijateljstvu, empatiji, hrabrosti, poštenju pre svega – jer samo su dobri ljudi, srećni ljudi. Niko od nas se nije rodio kao pacifista. Roditelji su ti koji ih uče tome. A zašto je to važno… ili zašto je samo to važno, pa jednostavno… kada ostaneš sam i star, nikada nećeš biti ponosan na auto koji si kupio, već na ljubav koju si osetio u bilo kom obliku.  Dobra deca su ona koju gledate kao roditelj u tišini i ne žalite ni zbog čega.

Granice

Kod nas u kući se oduvek znalo da moraš da budeš dobar za sebe, ali i za druge. Da bi moje dete bilo dobro za sebe ja kao roditelj bi trebalo da mu postavim granice koje moraju da nauče da poštuju. Granice nas odvajaju od haosa i anarhije, a baš taj haos i anarhija deci šalju poruku nezainteresovanosti roditelja i njihove latentnosti u odnosu na njih. Kada kažnjavamo decu na prvo mesto stavljamo poruku koju im šaljemo, a ne bes izazvan afektom. Mene je taj bes uglavnom brzo prolazio pa onda kad se rastreznim, shvatim da sam možda poslala poruku – ja sam glavna i ima da bude kako ja kažem pa makar i bila svesna da grešim. Ono što ih učim kaznom jeste da si tu grešku već napravio, a iz nje nisi ništa naučio. Sada ti dajem priliku da zaustaviš vreme i da razmisliš zašto ti je nešto uskraćeno, a kada mi budeš dao objašnjenje da si poruku shvatio, kazna više nema smisla.

Roditelj ne treba da iskušava dečiji inat svojim inatom. Trebalo bi da ih učimo strpljenju i smislenim odlukama, a ne tvrdoglavošću. Koliko puta sam samo posustala u kazni: ˝Ne možeš da ideš na rođendan jer nisi napisala domaći.˝ Zamišljala bih svu tu dečicu koja baš tada oblače svoje najlepše haljinice i pakuju poklone, a moje dete sedi nad knjigom i ništa, ali baš ništa ne vidi pred očima jer suzne oči ništa ne mogu da pročitaju a nasekirana glavica ništa da upamti osim – ˝koliko je mama grozna˝, ili onaj čuveni  ˝bolje da se nisam ni rodio˝… čini mi se da je meni bilo teže nego njima i da sam svaku kaznu preplakala. 

Svi smo skloni greškama

Ja sam prvi put u životu postala majka onda kada su se moja deca rodila. Nisam išla na pripreme za roditeljstvo, a i da jesam ta teorija bez prakse ne bi bila mnogo od koristi. Nije me sramota da pred njima priznam da sam pogrešila, ali da ću za svaku grešku u životu morati da snosim posledicu pa s toga imam nameru da o svakom postupku dobro razmislim i da su s toga te greške svedene na minimum. To znači da ja imam njihovo poverenje i da kada im je nešto uskraćeno, onda to ima i smisla. Svaki put kada sam zabranila telefon, moj razum mi je govorio da bi razgovor imao više smisla nego bilo kakva dreka i vika i otimanje telefona iz ruku. Dok razgovaramo, svakako im je pažnja usmerena na razgovor, a ne na telefon. Ako bi se i dešavalo da im oduzmem telefon, uvek bi postojala mogućnost da na neku aplikaciju uđu preko tuđeg telefona. Onda bi se samo potvrdili da su u mogućnosti da me prevare. A realno, zašto bismo im to dozvolili kao izazov?

Odlučan ton u razgovoru može biti dovoljna poruka koju im šaljemo. Poruka koju smo prvo svesno izmerili dva puta, a izgovorili samo jednom. Kazne su u većini slučajeva mnogo teže padale roditeljima, a nešto manje deci. Kako nam roditeljstvo ne bi palo na teret već na radost, preporučujem puno strpljenja, mere i dobrih primera jer nema te kazne koja ne može da se porekne od strane roditelja, prevari od strane dece i zaboravi. Poruke koje šaljemo tim malim a tako pametnim glavicama dešifruju se tajnim progarmom za dekodiranje koji se zove – ljubav!