Kockanje kao najčešći vid zavisnosti u Srbiji – kako prepoznati problem i kako reagovati

Sa ovim oblikom zavisnosti kreće se još u osnovnoj školi, odnosno sa 14 godina. Prema poslednjim podacima registrovano je više od 2900 kladionica, što je tri puta više po glavi stanovnika nego u Italiji i pet puta više nego u Velikoj Britaniji.  Zvanični podaci pokazuju da je u Srbiji više od 300.000 ljudi navučeno na kocku, među kojima je više muškaraca. Istraživanje organizacije “Prevent” i “Epicentar za bolesti zavisnosti” iz Novog Sada pokazalo je da se čak 54% osoba mlađih od 25 godina u Srbiji kladilo u kladionicama, dok više od 40% njih to čini najmanje pet puta nedeljno. Zabrinjavajući su i podaci istraživanja iz 2023. godine, koje je sproveo Centar “Život nije igra”, iz Novog Sada, a prema kojima se navodi da čak svaki peti učenik novac za užinu troši na klađenje. Prosečna starost mladih koji se patološki kockaju je 17 godina. 

Međutim, čini se da ove podatke malo ko vidi kao problem, posebno institucije, koje se oglušuju na prisutnost kladionica u blizini škola. Ni mnogobrojne javne ličnosti se ne libe da reklamiraju kockarnice, pa se sve oglašava i putem medija kao da u pitanju nije bolest zavisnosti, zbog koje i nekoliko stotina građana Srbije godišnje odlazi na lečenje.  

O ovom problemu razgovarali sa psihološkinjom i integrativnom psihoterapeutkinjom Draganom Jaćimović, koja pomaže zavisnicima od kocke kroz rad u centru “Herc Time”, iz Novog Sada – mestu koje pruža edukaciju i podršku onima koji se bore sa ovom vrstom zavisnosti. 

Koji psihološki mehanizam stoji iza klađenja, odnosno šta to mlade (i sve druge) vuče ka kocki – želja za brzom zaradom, adrenalin, beg od svakodnevice?

Ono što mlade ljude vuče ka klađenju je ideja o lakoj zaradi. U početku to kreće kao vid druženja. U našem društvu kocka je potpuno normalizovana i samim tim je teško na samom početku prepoznati kod koga se razvilo patološko kockanje. Takođe, kasnije to budi osećaj adrenalina, postignuća, kao i lažnog osećaja kontrole, iako je u realnosti kocka ta koja kontroliše.

Koji su to prvi znaci da se dete kladi – u kladionicama ili online putem? Koje znakove roditelji često previde?

Prvi pokazatelj,  i zainteresovanost koja kasnije može prerasti u patološko kockanje, je neumereno igranje igrica. Kasnije to primećujemo po načinu komunikacije, osoba se često povlači i zatvara u sebe, dosta vremena provodi van kuće. U krajnjoj liniji, može doći i do nestajanja novca iz kuće roditelja. 

Kako roditelj može da proveri da li se dete kladi na internetu a da ne naruši poverenje?

Važno je otvoreno razgovarati o tome, ali bez stavljanja osećaja krivice. Mlade osobe koje su u problemu će često manipulisati i lagati, i zato je važno pristupiti sa mesta podrške umesto osude. 

Ukoliko roditelj posumnja na kockanje, kako da razgovara sa detetom? Kako je potrebno pristupiti, a šta je možda potrebno izbegavati kako se kod deteta ne bi stvorio još veći otpor ili bežanje u zavisnost?

Najvažnija stvar je izbegavanje nametanja osećaja krivice i kritike na ličnost. U redu je kritikovati ponašanje, ali je potrebno biti podrška i postupati iz racionalnog ugla.

Možemo li decu zaštititi od online klađenja? Kako roditelj tehnički (kada su u pitanju uređaji i internet),  a kako emocionalno da postavi granice?

Najvažnije je ugasiti naloge, blokirati reklame, blokirati email-ove. Ipak, sve ovo je samo dodatna podrška, edukacija je jedini način izbegavanja, ali i izlaska iz problema.

Gde je granica između “Igranja iz zabave” i zavisnosti? Mogu li video igre dodatno podstaći zavisnost?

Kockanje kreće iz zabave, ali se ne može znati tačno ko ima predispoziciju za razvoj patologije, i zato je najbolje to saseći čim se primeti problem. Neumereno igranje igrica može biti jedan od prvih znakova, jer se već tu javlja psihološki mehanizam, u kojem se osoba isključi i uđe u “svoj svet”, a suština je izbegavanje. Taj osećaj ih zapravo iznova vraća u igru. Kad se ode tamo “ne postoji ništa”, osoba nema svest da li kocka pola sata ili dva sata, koja je njena potreba itd. 

Kako izgleda lečenje zavisnosti od kockanja u Srbiji? Da li se lečenje uvek sprovodi u bolničkim uslovima, kako izgleda proces i kakvi su ishodi iz vašeg iskustva? Kako sprečiti recidiv?

Mi ne podržavamo zabrane i izolaciju. Verujemo da je znanje jedini put ka izlazu iz problema. Osoba dakle nastavlja sa redovnim aktivnostima, dok paralelno sa redovnim tokom života primenjuje tehnike i alate koje mi dajemo. Naravno, potrebno je te tehnike primenjivati i onda kada se izađe iz problema kako se ne bi desio recidiv.

Zavisnost od kocke menja i porodičnu dinamiku, narušava odnose, stvara finansijske poteškoće…- kako u tim situacijama porodica treba da se postavi? Da li je potrebno da se i porodica uključi u terapiju i ceo proces i, ako jeste, na koji način?

Potrebno je da se prvo osoba uključi u program, a zatim postepeno i roditelji (staratelji/ porodica) da bi poradili na boljoj komunikaciji i većoj otvorenosti. Često su odnosi i pre patološkog kockanja narušeni, tako da je to tema koja svakako zahteva rad.

Koja deca su u posebnom riziku da razviju zavisnost od kocke? Da li postoje određeni tipovi ličnosti ili su u pitanju porodične dinamike, prethodne traume i sl.?

Najvažnije je tokom odrastanja graditi otvorenu komunikaciju sa decom, te ih podsticati da transparentno govore o svojim emocijama, odnosno, razvijati emotivnu inteligenciju kod dece. Takođe, važno je jasno razgovarati o granicama unutar porodične dinamike, odnosno, jasno ih postaviti.

Šta nastavnici mogu da urade ukoliko primete da neko od učenika ima problem sa klađenjem? Kako razgovarati sa roditeljima, a kako sa detetom?

Važno je da se odmah, po primećenom problemu, skrene pažnja roditeljima, koji bi potom  trebalo da razgovaraju sa detetom, na prethodno pojašnjen način. 

Dobro je da znate: Kako sprečiti kocku?

Postoji opcija, za koju malo ko zna, a kojom može biti od pomoći pri sprečavanju ovog  oblika zavisnosti ili jednostavno onemogućiti dublji odlazak u patološko kockanje, ukoliko je bolest već uzela maha.

Naime, na sopstevni zahtev građani mogu sebi da zabrani online igre na sreću. Kako? Sve što je potrebno jeste da osoba ode do kladionice ili se uloguje na sajt i zatraži zahtev za isključenje (uživo ili onlajn). Potrebno je ostaviti podatke kao što su: ime i prezime, JMBG i broj lične karte ili pasoša. U tom slučaju kladionica ima obavezu da odmah onemogući pristup igraču.

Ova opcija postoji u Pravilniku, koji je usvojila Vlada Srbije, a na osnovu Zakona o igrama na sreću, koji je usvojen prošle godine.