Kako sam preživela promenu škole…
Najlepše molim da svi vi koji čitate ovaj tekst, a nad vama lebdi onaj oblačić u kojem piše – novo okuženje, novi izazov slobodno zaobiđu ovaj tekst... Ko nije okusio promenu škole u svom životu ali u to se ne računa osnovna/srednja, taj ne zna šta znači ponovno rađanje.
Stranice iz (digitalnog) dnevnika jedne tinejdžerke
˝Ladno mi se selidba dešava u VI razredu… ne verujem. Da je bar kraj sedmog pa da kažem da ću izdržati godinu dana još, nego NE. Oni (roditelji) tripuju kako je Mirjevo u odnosu na Banovo Brdo drugi Univerzum… ˝navići će se ona, komunikativna je˝. Ma važi… otkud ja da znam šta sad oni tamo slušaju, gde se bleji, ma ko s kim sedi od prvog razreda. Sad ja treba da budem neki NPC i da nemam s kim da blejim prvih mesec dana na odmoru. E biću bolesna ceo septembar, a u oktobru me ladno neće ni primetiti da sam došla˝
Ovako je pre dve godine krajem avgusta izgledala beleška u mojim notes-ima na mobilnom. Mislila sam da ovo živa neću preživeti i da se moje najbolje godine prekidaju bkv u jednom danu. Put do škole poznatim trasama, provaljeni svi nastavnici ko šta voli, šta ne… pekara sa NAJBOLJOM pizzom u gradu. Sve onako, po mojoj meri. Na odmorima hype kao nikad. Poslednjeg dana prskanje, a meni ni u malom mozgu ne stoji da će mi to biti poslednje u mojoj staroj školi. Od prvog dana prvog razreda zajedno!
Plan
Ok… selidba nekada davno kao u nacrtima. Znali smo da moji traže veći stan. Ja dobijam svoju sobu, oni svoju… njima bliže poslu. Ali kako to sad od jednom??? Nisam napravila ni oproštajnu u školi. Mada iz ove pozicije kapiram da je bolje. Suze ne bih dva puta izdržala. Da bih se privikla na novo stanje koje me čeka, a bila sam prilično očajna… napravila sam strategiju. Ko od mojih ima nekoga u novom kraju. Gde bleji cool ekipa i odmah, ali odmah sam na snap-u ušla u snap-mapice i listala. Kako izgledaju, gde se skupljaju i ostalo. Za prelazni period, a nisam sebi realno ni rekla koliko bi to moglo da traje… rešila sam da se posvetim gimnastici tj vanškolskim aktivnostima. Moji su me upisali na engleski i skapirala sam da će neko iz moje škole garant biti tamo. To mi je sigurna ulaznica u odeljenje. Sa mojima iz stare škole sam bila non stop na četu. O svemu. Ali bukvalno o svemu! Nismo mogli da se viđamo baš svaki dan, jer kao što mama kaže ˝sa jednog na drugi kraj grada možeš samo helikopterom˝. Nedostajali su mi svi: tetkice, ekipica iz parkića, oni sa terena… čak i razredna. Vikende sam provodila na prespavanjcu tj sleep-over. U početku svaki vikend dok ih nisam sve ispoštovala, a onda svaki drugi.
Moram da napomenem da je prvi utisak u novoj školi presudan! Tih par poslednjih dana raspusta, kad smo se već uselili, odlazila sam sa Bobijem u šetnju oko školskog. Onako nevidljivo, u goast fazonu. Čisto da osetim vibe. Školsko je tad bilo još otkljčano. Ladno mi se činilo uveče kao da je veliki odmoru toku. Snimila sam par gotivnik devojčica… samo sam se molila bogu da je neka sa mnom u razredu. Par dana je bilo dovoljno da Bobi odradi priču na šarm. Pa ko ne gotivi čivave, realno…? Bobi, zahvalna sam ti zauvek! Prvo veče onako, drugo sam povela Laru koja je spavala kod mene da provalimo kakvi su. Sigurna sam da je i mama rekla Lari nešto u fazonu – Pomozi joj da upoznate nekoga. Treće veče, ona je razmenila Instagram, dok sam ja još malo glumila u ˝šta god˝ fazonu. Dan pred školu su me ladno pitale u kom sam odeljenju i bam! – dve od njih pet su bile sa mnom u razredu. Nebesa… hvala vam!
Prvi dan škole…
Naravno da ne treba da kažem da te noći nisam spavala ni 2 sata. Što zbog klime koja nam nije još stigla što od straha da ću fejlovati na prvom času. Ulazim u školu, a razredni koji je predavao fizičko je rekao mami da se nađemo u zbornici u 15 do. Super lik. Bio je skroz opušten i nije hteo da me blamira pa mi je rekao da uđemo svi troje zajedno a da mama izađe kad ostali budu ulazili. Samo mi je još to trebalo da me vide kao neko razmaženo derište. On je samo onako usput rekao prvoj grupici da sam ja novi đak i da me predstave lagano ostalima koji budu dolazili dok on nešto završi u zbornici. Tu su došle odmah i moje prve nove drugarice iz školskog. Odjednom gomila ljudi, sve glasniji i glasniji a o čemu se pričalo… pa naravno o Bobiju. Njih 10oro se najavilo da ga sa mnom vode u šetnju tog dana.
Nije bilo onih velikih najava, predstavljanja ˝ajde ti sad nama reci nešto o sebi˝, mali odmor, veliki… poslednji čas i ja sam razmenila tog dana bar deset instagrama.
Kako izgleda život u novoj školi?
Pa… jednostavno, isto. Isto kao u bilo kojoj školi. Imala sam strah, nisam bila sigurna da li mogu, ali uz malo sreće i nikakva predubeđenja sve je leglo na svoje. U maju te godine smo išli na ekskurziju. Sedela sam sa njih 4 na poslednjim sedištima. Mala matura je bila fenomenalna. Nisam dozvolila da me bilo ko sažaljeva, bila sam otvorena, pitala sve što me zanima, uklopila se i na kraju dobila dve najbolje ekipe na svetu iz dve najbolje osnovne škole! Samo hrabro u nove škole, ljudi. Ako sam mogla ja, moći ćete i vi!
