Kako izgleda biti super mama iz ugla jedne super mame
Priča jedne mame koja odgaja dva dečaka i psa i ide na posao.
5:20. Zvoni alarm. Pas skače na mene, baca mi patiku na glavu, hvata me zubima za ruku i vuče do vrata. Navlačim samo duks i obuvam patike, spuštam bengalskog tigra na pet minuta, vraćam se, hranim ga, jutarnja toaleta, pa kafa. On se lepo ušuška kod mojih nogu i počne da hrče u roku od minut, čemu prethodi onaj težak uzdah, kao “uuufff što mi je težak život”. Jedinih slobodnih pola sata koristim da pijem kafu dok mi sunce boji zidove, da na Fejs stavim neku lepu pesmu za taj dan i čitam lorda Bajrona, da sperem nemirne snove od prethodne noći. U stvari, slabo i spavam jer jedan ustaje da piški, drugi se mesečari, pa se probudi da gleda mesec i da nešto filozofira, tako da spavam kao Tesla, oko tri sata efektivno.
Posle te kafe kreće: spremanje doručka, provera rančeva, istrčavanje psa, tuširanje, praćenje u školu, odlazak na posao, posao, vraćanje s posla, užina deci, istrčavanje psa (sva sreća, klinci su veliki i sa svojom ekipom sami jurcaju po livadi i šumi, utrčavanje u kuću, telefoniranje sa mamom, eventualno kratak izlazak na kafu u lokalni kafić sa drugaricom iz kraja, domaći zadaci, večera, gledanje filma s klincima ili igranje igrice (uvukli su me u Match Masters i rat je u kući hronično jer me stariji uporno pobeđuje i počinjem da ludim, a on kaže “Sad razumeš kako je meni kad me svaki dan teraš da idem u školu”), spremanje večere, hranim psa, istrčavam psa, kupam decu, kupam sebe, legnem da gledam novu omiljenu seriju, zaspim dok je špica i tako u krug.
Između svega, kuvam ručak za naredni dan, pokušavam da dovedem kuću u stanje približno pristojnom, prostirem veš, ne peglam veš i pokušavam da nađem mesto za feniranje jer sam kovrdžavu kosu isekla na šiške i ko mi je kriv.
Uz sve to, stalno slušam dobronamerne savete da moram više da se bavim sobom, da kuća mora da mi bude pod konac, da deca ne smeju da jedu na krevetu, da pas ne sme da spava na trosedu, da ručak mora da bude kuvan, a ne brzinski i pokušavam da pročitam neku knjigu, da napišem nešto za svoj ćef i da učim neko stručno štivo što me zanima.
A meni se spava. Ne želim da budem žena iz Stepforda. Ne želim da deci, psu i meni dani prolaze u “moraš, požuri, da li je gotov domaći, gde su ti patike, jesi li jeo, idi u prodavnicu… A prolaze mi. Baš kao i vama.
Prolazi nam život u trčanju da budemo savršeni, da sve stignemo, da deca budu srećna, da kuća bude srećna, da svi oko nas budu srećni jer živimo po pravilima i u petoj brzini jer će svet da propadne ako ne ispeglamo veš.
Ja ne peglam veš. Ne volim. Mama pegla dečje stvari, ja peglam svoje kad moram. Pustim ih da jedu na krevetu uz TV, ne usisavam svaki dan, ponekad ostavim sudove od juče za danas da ih svekrva opere kad dođe da čuva decu dok ja rmbam. Ponekad ih pustim da se ne istuširaju, nego samo “ruke, zubi, lice”. Pustim ih da igraju igrice do beskonačnosti dok ja sedim na terasi, slušam muziku, gledam u avalski toranj, pijem kafu i razmišljam kako bi bilo lepo da živim na moru i da mi talasi kažu “laku noć”.
Nisam savršena mama. Ne umem to da budem. Koristim sve moguće digitalne mogućnosti da deci i sebi dam malo prostora. Stavljam lepe fotke na Instagram jer verujem da će lepota spasiti svet.
Dišem. Razgovaram sa svojom decom o svemu, odgovaram na pitanja, brišem im suze, ljubim ogrebane laktove, smirujem im strahove, učim ih da misle svojom glavom, smejem se glupostima i puštam ih da opsuju u kući, da ne bi psovali napolju. Ponekad zaspimo obučeni dok analiziramo smisao života i mrzi nas da se prebacimo u pidžamu. Gnjavimo ovog našeg jadnog psa jer je neodoljiv i uneo nam je radost i smeh u kuću. Odvrnemo muziku sa jutjuba na televizoru i đuskamo dok ne popadamo. Bijemo se jastucima, svađamo se, pustim ih u različitim čarapama u školu jer nikad nemam dve sparene.
Dišemo. Smejemo se. Plačemo. Razgovaramo. Grlimo se. Ljubim ih, pa se bune jer ih smaram, već su veliki da ih mama cmače. Šetamo, putujemo kad možemo, pevamo u kolima na sav glas i ćutimo kad smo nadrndani.
Držimo se čvrsto za život jer mnogo brzo prolazi. Rastu. Njihov svet je sada online, njihova druženja su, čim dođu spolja, online. Oni su digitalni, ja sam analogna. Oni vole jutjubere, ja volim Markesa. To je okej. To je naš svet. To je sreća, kad pustiš konce da vijore na vetru s terase koji unosi miris omekšivača u kuću.
Dišite. Dajte im telefone kad više nemate snage ni za šta. Oni će biti srećni i mirni, vi ćete se pribrati i opustiti. A svet neće propasti. Deci su potrebne srećne mame jer su samo srećne sposobne da ih vole i vode kroz život na pravilan i smiren način.