Kako da vam tinejdžeri ne pobegnu od problema u digitalni svet
Pritisak vršnjaka, očekivanja roditelja i nastavnika, promene na telu mogu da izazovu velike oscilacije u ponašanju kod tinejdžera. Klinci tada uglavnom pribegavaju nekoj vrsti eskapizma, a danas je to - virtuelni svet. Da ne bi odlutali od realnosti u virtuelnu izolaciju, hajde da im pomognemo da prevaziđu to ranjivo doba. Hajde da ih “vakcinišemo” za opstanak u stvarnom svetu. Često surovom, ali uglavnom prelepom i punom mogućnosti.
23. April
Pritisak vršnjaka, očekivanja roditelja i nastavnika, promene na telu mogu da izazovu velike oscilacije u ponašanju kod tinejdžera. Klinci tada uglavnom pribegavaju nekoj vrsti eskapizma, a danas je to – virtuelni svet. Da ne bi odlutali od realnosti u virtuelnu izolaciju, hajde da im pomognemo da prevaziđu to ranjivo doba. Hajde da ih “vakcinišemo” za opstanak u stvarnom svetu. Često surovom, ali uglavnom prelepom i punom mogućnosti.
Klinci ne beže u masu osim ako iz tog bekstva ne proističe neko zadovoljstvo ili se kriju od problem koji ih tište. U grupama, deca osećaju zajedništvo, pripadnost, zabavljaju se i stvaraju i prijateljstva. To su aktivnosti u kojima uživaju, u kojima su angažovani i socijalizovani. Baš kao sport, igre poput Fortnite ili Clash of Clans pravi su način za povezivanja sa prijateljima.
Zbog toga je naš angažman na tom polju od vitalnog značaja – ako klinci žele privrženost i osećaj pripadnosti, moramo izgraditi kurikulum koji to podstiče. Porodica izgrađena na poverenju – stvarnom poverenju – koja osluškuje doprinose dece, omogućava im da preuzmu kontrolu nad inicijativama i usmerava se na njihove interese, stvoriće zdravu sredinu u kojoj će dete biti opušteno i želeće da uči i da se razvija.
Kažnjavanja, podsmevanja njihovim interesovanjima, osuda, kontrola i ograničenja dovode do eskapizma. Tinejdžeri više neće doživljavati naše stavove kao autentične niti opravdane. Dom za njih više neće biti prijatno mesto, već zatvor iz kog će želeti da pobegnu.
Etikete koje roditelji nesvesno, nemoćno i nezlonamerno stavljaju na tinejdžere korisnike telefona, mreža i igrica su: „Od tebe nikada ništa neće biti“; „To je jedino što te interesuje“; „Ti ne živiš u stvarnom svetu“; „To što radiš je beskorisno“. Iako je zavisnost od ekrana neverovatno ozbiljna, vrlo je retka u poređenju sa našim pretpostavkama. Tinejdžeri nisu zavisni od digitalnog sveta, samo nisu sposobni da sami izađu iz njega, a u njega beže zbog naših prebacivanja. Prilično zapetljano, slažete li se?
Po jednom istraživanju, 40% tinejdžera koji uživaju u igricama kažu da igraju da bi pobegli od stvarnog sveta.
I sad kad imamo sva ta pitanja i začaran krug, kako da pronađemo održiv fokus da deca pronađu sebe? Da pripadaju grupi na zdrav način? Da se suoče sa promenama u razvoju, da pronađu svoju svrhu?
Pitanje poput „Šta želiš da budetš kad odrasteš?“ ili „Koji fakultet planiraš da upišeš?“ vrlo verovatno neće podstaći maštu. Potrebno je da im pronađemo strast. Da ih motivišemo da se zaljube u život i u sve što život nosi.
U tinejdžerskom dobu, deca su vrlo udaljena od smislenog života, daleka. Stope anksioznosti i depresije rastu baš u tom uzrastu, a u kombinaciji sa političkim podelama, ekonomskim brigama roditelja, većoj stopi razvoda i strožim standardima u školama – za decu svet postaje zastrašujuće, neizvesno mesto.
I opravdano, traže mesto gde se osećaju sigurno i gde njihovi postupci imaju smisla. To je vrtuelni svet.
I zato, hajde da promenimo narativ u realnom svetu. Postavljajmo im pitanja: kakav ti je bio dan? Šta se lepo danas dogodilo? Da li te nešto muči i kako da ti pomognem? Šta te inspiriše da naučiš, naslikaš, napišeš, odsviraš nešto? Kako se osećaš u svom telu? Šta je dobro u ljudima sa kojima se družiš? Da li bi želeo da posle igrice sa mnom prošetaš po kraju?
Hajde da im kažemo: OK je što se osećaš loše i ja sam u tim godinama. Želim da znaš da će proći i da sam tu za tebe. Razumem da ti se ne uči i volela bih da ti pomognem kako mogu da savladaš gradivo.
Utvrdite porodične rituale, saslušajte njihove priče, shvatite ozbiljno svaku njihovu žalbu, primedbu, osećanje… Setite se koliko je teško odrastati i setite se koliko je vama bila važna svaka podrška.
Toplina, nežnost, pažnja i podrška da mogu da vam se obrate uvek kad se osećaju nestvarno loše. U stvarnosti, vaša ljubav i empatija za njih će biti bekstvo od stvarnog sveta i podrška da se izbore sa sobom i sa težinom života.
A tada će im sve biti lako kad znaju da im dajete vetar u leđa da oplove stvaran, prelep, svet pun boja i mogućnosti.