ASMR i potreba za digitalnom tišinom
Šta je ASMR, zašto milioni ljudi gledaju videe šaputanja, mljackanja, tapkanja, brzih i sporih pokreta ruku i kakve veze sve to ima sa našom potrebom da pobegnemo od previše stimulacije?
Ako ste ikada na YouTube-u naišli na video u kojem neko šapuće, lagano grebucka noktima po stolu, kucka po tastaturi, češlja kosu, lista stranice knjige ili veoma sporo pomera ruke ispred kamere, možda ste pomislili da je internet definitivno otišao predaleko. A onda shvatite da taj video ima nekoliko miliona pregleda.
ASMR je postao jedan od neobičnijih internet fenomena upravo zato što je teško objasniti ovaj osećaj nekome ko ga nikada nije doživeo. Za neke ljude šapat ili zvuk češljanja proizvodi prijatne žmarce koji počinju na temenu i spuštaju se niz vrat i leđa. Za druge donosi osećaj topline, smirenosti i pospanosti. A neki ne osećaju baš ništa.
Naziv Autonomous Sensory Meridian Response skovan je tek 2010. godine. Jennifer Allen, jedna od članica tada male online zajednice ljudi koji su pokušavali da opišu ovo neobično iskustvo, izabrala je termin koji zvuči dovoljno neutralno i naučno da bi ljudi mogli da govore o nečemu što im je bilo prilično teško da objasne. Prve internet diskusije o tom osećaju pojavile su se još 2007. godine, a zatim su forumi i YouTube počeli da stvaraju čitavu jednu zajednicu – ASMR zajednicu.
Danas postoje video snimci praktično za svaki mogući „trigger“, odnosno okidač koji pokreće te žmarce: šapat, tapkanje, grebanje, četkanje, slaganje predmeta, zvuk kiše, šuštanje papira, šišanje kose, pregled kod lekara, šminkanje, čak i zamišljeni razgovori u kojima se neko obraća gledaocu kao da mu posvećuje punu pažnju. I upravo je lična pažnja jedan od zanimljivijih delova ovog fenomena. Neki od najpopularnijih videa nisu samo niz prijatnih zvukova. U njima neko govori tiho i gleda direktno u kameru, simulira frizera, lekara, kozmetičara ili prijatelja koji vas smiruje pred spavanje. Istraživanja pokazuju da su upravo šapat i osećaj lične pažnje među stimulusima koji kod ljudi koji doživljavaju ASMR najčešće izazivaju snažan odgovor.
Psihološki gledano, tu se krije nešto veoma zanimljivo. U svetu u kojem smo stalno izloženi brzini, ASMR funkcioniše gotovo kao suprotnost. Jedan zvuk se ponavlja. Pokret je spor. Glas je tih. Nema zapleta koji morate da pratite, nema informacije koju morate da zapamtite. Za osobu koja na ASMR reaguje, upravo ta predvidivost može biti prijatna.
U istraživanju objavljenom 2018. godine u časopisu PLOS ONE, ljudi koji doživljavaju ASMR nakon gledanja takvih videa prijavljivali su prijatnije raspoloženje, dok je kod njih zabeleženo i smanjenje srčane frekvencije. Istovremeno je povećana provodljivost kože, što sugeriše da ASMR nije samo stanje opuštenosti, već neobična kombinacija smirenosti i fiziološke pobuđenosti. U jednom kvalitativnom istraživanju studenti su opisivali ASMR kao način da se lakše uspavaju, skrenu misli sa anksioznosti ili se jednostavno umire, pri čemu su neki sadržaj koristili svakodnevno, a drugi uglavnom u periodima kada su bili pod većim stresom.
ASMR je, paradoksalno, sadržaj koji koristimo na istoj platformi od koje pokušavamo da se odmorimo. Za neke ljude ASMR može biti sasvim koristan ritual pred spavanje ili način da naprave pauzu od intenzivnijeg sadržaja. Problem nastaje ako nam je za smirivanje uvek potreban novi video, novi zvuk ili novi stimulus i ako više ne umemo da podnesemo tišinu bez telefona. Ono što ASMR čini zanimljivim nije samo neobičan osećaj koji izaziva, već i potreba koja stoji iza njega. Kada smo svakodnevno izloženi velikom broju informacija, zvukova, slika i zahteva za pažnjom, predvidiv i spor sadržaj može da predstavlja prijatnu promenu ritma. Zato ASMR vredi posmatrati i kao mali pokazatelj našeg odnosa prema stimulaciji: ne tražimo uvek još sadržaja, ponekad tražimo sadržaj koji će nas pustiti na miru.
