Doomscrolling je stara vest. Upoznajte „revenge bedtime procrastination”
Još samo pet minuta. Rečenica koju izgovorimo sebi skoro svake večeri.
Ležimo u krevetu. Svetlo je ugašeno. Sutra ustajemo rano. Telefon držimo na dvadesetak centimetara od lica i kažemo sebi da ćemo pogledati još samo jednu objavu, jedan video ili odgovoriti na još jednu poruku. Dvadeset minuta kasnije gledamo recept za korejske palačinke. Posle toga snimak čoveka koji restaurira sat star sto godina. Onda nas algoritam odvede na intervju koji uopšte nismo planirali da gledamo. Sat pokazuje 00:47. I tada dolazi ono poznato pitanje: Zašto ovo sebi radim?
Odgovor možda leži u pojmu koji je poslednjih godina postao jedna od najzanimljivijih tema psihologije digitalnog ponašanja. Zove se revenge bedtime procrastination. U slobodnom prevodu – osveta kroz odlaganje odlaska na spavanje. Ne zvuči baš kao medicinski termin, više liči na naslov filma. Ali, iza njega krije se nešto što mnogi roditelji, nastavnici i tinejdžeri osećaju gotovo svakodnevno.
Nije problem što ne možemo da zaspimo. Problem je što ne želimo da završimo dan. Ako ste ceo dan bili na poslu, ako ste između sastanaka, kuvanja ručka, domaćih zadataka, treninga i obaveza jedva stigli da popijete kafu. Ako ste učenik kome je raspored ispunjen školom, privatnim časovima i učenjem. Veče postaje jedini trenutak koji izgleda kao da pripada samo nama. I baš tada, umesto da odemo na spavanje, pokušavamo da “vratimo” izgubljeno vreme. Skrolujemo, gledamo seriju, čitamo komentare, igramo igrice. Ne radimo to zato što nam je neophodno, već zato što imamo osećaj da nam je neko ukrao dan. Psiholozi upravo to nazivaju revenge bedtime procrastination: nesvesni pokušaj da produžimo osećaj slobode, čak i po cenu sopstvenog odmora.
Paradoks je očigledan. Što više pokušavamo da vratimo vreme sebi, sutradan ga imamo još manje. Naš najveći protivnik nije telefon, već osećaj da nikada nismo završili dan. Često mislimo da je problem u društvenim mrežama. One jesu deo priče, ali nisu cela priča. Telefon je samo postao mesto na kome tražimo ono što nam tokom dana nedostaje. Malo mira, malo zabave, malo osećaja da ništa ne moramo.
„Pa zar ti nije dosta telefona za danas?“ pitanje je koje roditelji često postavljaju pred spavanje, dok dete još jednom otključava ekran i govori da će pogledati samo nešto na brzinu. Isto važi i za odrasle. Koliko puta ste proverili mejl iako znate da vam niko neće odgovoriti u jedan ujutru? Koliko puta ste otvorili Instagram bez ikakvog razloga? Nije u pitanju slab karakter, već navika koja popunjava prazninu.
Deca gledaju nas mnogo više nego što gledaju ekran
Roditelji često traže aplikaciju koja će ograničiti korišćenje telefona. Ponekad je najefikasnija aplikacija primer. Ako dete vidi da mama ili tata svakog dana pola sata pred spavanje čitaju knjigu, razgovaraju ili jednostavno sede bez telefona, velika je verovatnoća da će i samo početi da menja svoje navike. Jer digitalne navike, baš kao i sve druge, prenose se posmatranjem. Albert Bandura, jedan od najuticajnijih psihologa 20. veka, govorio je da ljudi mnogo više uče gledajući druge nego slušajući savete. Možda zato deca najbolje pamte ono što radimo. Ne ono što govorimo.
Kako prekinuti ovaj začarani krug?
Zasigurno ne tako što ćemo telefon proglasiti neprijateljem, već tako što ćemo sebi vratiti male trenutke slobode tokom dana. Petnaest minuta šetnje. Kafa bez ekrana. Razgovor. Knjiga. Muzika.
Ako našem mozgu damo osećaj da je imao svoj prostor tokom dana, mnogo je manja potreba da ga “krade” od sna. Možda je najveća ironija digitalnog doba upravo to što ostajemo budni kako bismo imali više vremena za sebe, a onda se sutradan budimo umorniji, nervozniji i sa još manje vremena.
Zato sledeći put kada u krevetu pomislite: Još samo pet minuta, zapitajte se jedno drugo pitanje. Da li mi je zaista potreban još jedan video ili mi je zapravo bio potreban bolji dan?
