Protivotrov (brzim) medijima: Umetnost sporog novinarstva

Novinari svakodnevno „vode bitku” ko će prvi stići na mesto događaja, imati ekskluzivne fotografije i snimke, ili ko će prvi objaviti (poverljiva) dokumenta. Ova „bitka” razvojem interneta dobila je novu dimenziju. Brzina je za brojne tabloide postala prioritet, dok dubinsko istraživanje, proveravanje informacija i izvora pada u drugi plan. 

Istovremeno broj objavljenih vesti ekspanzijom digitalnog sveta je porastao. Taj broj se svake godine povećava. One se objavljuju 24 sata, a vreme potrebno za njihovu proizvodnju može da se meri minutima, pa čak i sekundama. Neretko se te vesti sastoje od svega rečenice ili dve, uz dodatak „Uskoro opširnije”, kako bi znatiželjnu publiku naterali da ostanu na njihovom portalu kako bi saznali nove detalje događaja.

Ovakvo celodnevno bombardovanje infromacija iz svih mogućih sfera društva – od društveno-političkih događaja, preko sporta i crne hronike, pa sve do praktičnih saveta i šou-biznisa – dovodi do prezasićenja sadržajem, koji je, naročito kod tabloidnih medija, bez ikakve dublje analize. Dodatan doprinos prezasićenju infromacijama donose i društvene mreže, na kojima se ovaj sadržaj deli, a ne videti ih je pravi luksuz.

U moru dnevnog, kratkoročnog, i površnog sadržaja, neprimetno se provlači i jedna forma novinarstva dugog trajanja – sporo novinarstvo (slow journalism), čiji je cilj da uspori vreme u profesiji. Definiše kao vest koja priča priču, a ne uopštenu informaciju, i uključuje različite perspektive, koristi različite izvore, te temeljno istražuje priču, često onu koju drugi propuštaju ili za koju ne odvajaju dovoljno vremena za istraživanje.

Zamor od vesti

Novinar Džošua Benton, osnivač Nimanove novinarske laboratorije, rekao je da su spore vesti predložene kao način ponovnog povezivanja sa ljudima prestali da čitaju vesti zbog zamora od vesti, te da je to prezasićenje upravo jedan od glavnih problema novinarstva. 

Spori mediji ponudili alternativu brzom tempu isporuke vesti u onlajn prostoru, objavljivanjem manjeg broja priča.

Prema rečima profesorke na Odseku za medije i komunikacije Univerziteta u Sidneju, dr Megan Le Mazurier, sporo novinarstvo nije nova praksa. 

Iako postoje oblici novinarstva koji se vekovima proizvode i konzumiraju sporo, Le Mazurier smatra da se sporo novinarstvo poslednjih godina javilo zbog pada kvaliteta i prekomernoj proizvodnji informacija. Ono što je novo, navodi ona, jeste pojava novih medijskih organizacija koje prihvataju ovu vrstu žurnalizma i eksperimentišu sa novim poslovnim modelima kako bi se finansirale.

„Spori mediji”

„Odloženo zadovoljstvo” („Delayed Gratification”), jedna je od najpoznatijih publikacija u oblasti sporog novinarstva. Nastala je 2011. u Velikoj Britaniji od strane novinara Roba Orčarda i Markusa Veba. Objavljuje se kvartalno i ima 120 stranica. Glavni izvor prihoda časopisa je sistem pretplate. 

Još jedno poznato ime u sporom novinarstvu je onlajn publikacija „Dopisnik” („De Correspondent”), koja je 2013. pokrenuta u Holandiji, nakon što je prikupila više od milion evra putem donacija. Ne bave se dnevnim vestima, već neguju princip detaljnog i hronološkog rada. Nakon dve godine od osnivanja svoj sadržaj prevode na engleski jezik. Sličan koncept poslovanja preuzeo je nemački „Krautreporter” oktobra 2014. godine.

Erik Fotorino, nekadašnji novinar i glavni urednik „Le Mond”-a, 2014. pokrenuo je časopis „Le Un”. Ovaj časopis se takođe finansira iz pretplata, a doprinost tome ima i veliki broj saradnika i dopisnika – pisaca, naučnika, istraživača, umetnika, ekonomista, sociologa, antropologa, ali i čitaoca.

Još neki primer koji neguju sporo novinarstvo: Tortoise, ProPublica, The Atavist, The Sprawl, Long Play, Slow News, Zetland, Ricochet, Jot Down, Krautreporter, a u Srbiji Storyteller i Velike priče.