Šta nam je veštačka inteligencija donela, a šta uzela?

Kao što nam naslov ukazuje, pokretač svih velikih ideja je mašta, igra odnosno emocije. Još 1950. Alan Tjuring postavlja pitanje koje je promenilo tok tehnologije: „Mogu li mašine da misle?“ Umesto filozofskog eseja, ponudio je test odnosno simulaciju jedne viktorijanske igre u kojoj su: ako čovek u razgovoru ne može da razlikuje mašinu od čoveka – možemo li reći da je mašina „inteligentna“?

Nekoliko godina kasnije, 1956. na konferenciji u Dartmutu, grupa naučnika prvi put koristi izraz „veštačka inteligencija“. Tadašnja očekivanja bila su gotovo romantična: verovali su da će za desetak godina mašine rešavati sve matematičke probleme, prevoditi jezike i ponašati se kao ljudi.

Prve primene veštačke inteligencije bile su daleko od današnjih sistema:

• programi za igranje šaha i dame,
• algoritmi za rešavanje logičkih zadataka,
• jednostavni „razgovorni“ programi poput ELIZE (1966), koja je oponašala psihoterapeuta tako što je ponavljala i preformulisala rečenice sagovornika.

Ovi rani sistemi nisu imali nikakvu svest, intuiciju ni emociju. Ali su imali nešto drugo: iluziju razumevanja. Dovoljno uverljivu da se čovek zapita – ako me računar „sluša“ i odgovara, koliko se to razlikuje od stvarnog odnosa?

Od ekspertnih sistema do mašina koje nas pobeduju

Osamdesetih godina, veštačka inteligencija ulazi u industriju i medicinu kroz tzv. ekspertne sisteme. To su bili programi koji su posedovali ogromnu bazu pravila: „Ako vidimo ovo, znači verovatno je ono.“ Koristili su se za dijagnostiku kvarova u mašinama, medicinske preporuke, trgovinu. Nisu „razmišljali“, nisu „osećali“, ali su bili neverovatno efikasni u usko definisanim zadacima. Njihova inteligencija bila je zbir pravila koje su im ljudi dali.

Devedesetih, AI postaje simbolički protivnik čoveka. Godine 1997. računar Deep Blue pobeđuje Garija Kasparova u šahu. Šah, nekada simbol ljudske intelektualne nadmoći, postaje dokaz da sirova procesorska moć, uz dobar algoritam, može nadmašiti i najveće genije.

Ali ni Deep Blue, ni ekspertni sistemi, ni ELIZA – nisu imali nikakvu emocionalnu inteligenciju. Nisu umeli da procene kako se osećamo, nisu razumeli težinu naših pitanja. Njihova „pamet“ bila je hladna i jednolinijska.

Kada mašina počne da „zvuči“ kao čovek

Pravi prelom nastaje poslednjih desetak godina, sa mašinskim učenjem i dubokim neuronskim mrežama. Veštačka inteligencija više ne prati samo pravila koja joj je čovek napisao – ona uči iz ogromne količine podataka:

• prepoznaje lica na fotografijama,
• razume govor i prevodi jezike,
• piše tekstove, komponuje muziku, izrađuje slike,
• simulira ljudski ton, stil i ritam govora.

Veliki jezički modeli  poput onih koje danas svakodnevno koristimo, sposobni su da pišu poruke koje zvuče kao da dolaze od prijatelja, mentora, terapeuta. Prvi put se suočavamo s tehnologijom koja ne samo da računa, već nas i „pogađa“ u emociju… makar na površini.

I upravo tu počinje priča o inovacijama koje zvuče kao naučna fantastika, a zapravo su – plan za narednih nekoliko godina.

Veštačka inteligencija izlazi iz okvira „četbota koji odgovara na poruke“ i ulazi u gotovo svaku oblast života: od medicine, gde algoritmi na snimcima ranije uočavaju tragove raka ili Alchajmera nego ljudsko oko; preko energetike, u kojoj pomaže da efikasnije koristimo i skladištimo obnovljive izvore; pa sve do borbe protiv dezinformacija, gde sistemi trenirani da prepoznaju lažne vesti i „dipfejk“ snimke pokušavaju da zaštite javni prostor od manipulacije. U isto vreme, iste te tehnologije mogu da guraju ljude iz posla, da se zloupotrebe za propagandu ili za nove oblike kontrole. Jedna ista inovacija, u zavisnosti od toga ko je drži u rukama, može da bude i lek i oružje.

Tu Fei-Fei Li postavlja važno pitanje: da li mašine mogu biti zaista inteligentne bez emocija? „Pitanje nije da li inteligentne mašine mogu imati emocije, već da li mogu biti zaista inteligentne bez ikakvih emocija.“ 

Jer, ako razmislimo, najveći deo onoga što zovemo ljudskom inteligencijom, stalno je isprepletan s emocijama:

• donosimo odluke ne samo na osnovu činjenica, nego i na osnovu straha, nade, ljubavi, srama,
• učimo iz grešaka koje bole,
• menjamo se zbog ljudi prema kojima osećamo odgovornost.

Veštačka inteligencija danas može da imitira emocije: da napiše saosećajnu poruku, da ponudi utehu, da koristi „topao“ ton. Ali ona sama ne oseća ništa. Tu je suštinska razlika.

Šta je mašina naučila od čoveka  i šta smo mi naučili od nje

Ako pogledamo celu istoriju veštačke inteligencije, vidi se jedna linija: od hladnih kalkulacija do sve ubedljivije simulacije ljudskog jezika i ponašanja. AI je naučila da igra šah, da prepoznaje slike, da piše, da priča. Ali ono što i dalje ostaje samo naše jeste unutrašnji kompas tj sposobnost da razumemo zašto nešto radimo, ne samo kako.

U tom smislu, dobro je da se podsetimo:

• mašina bez emocija može biti briljantna u matematici, ali ne i u moralu,
• može da prepozna obrazac, ali ne može da preuzme odgovornost,
• može da generiše savršen odgovor, ali ne može da snosi posledice tog odgovora.

Možda je zato citat Fei-Fei Li dobar okvir za razmišljanje:

prava inteligencija nije samo sposobnost da se računa, već i sposobnost da se oseća, preispituje, stidi, raduje, saoseća.

Veštačka inteligencija nas je dovela do tačke da ponovo razmislimo šta uopšte znači biti čovek. A možda je to uz sve tehnologije  njen najveći doprinos.

Šta je na kraju presudno?

Veštačka inteligencija sama po sebi nije ni dobra ni loša, ona je pojačalo.

Ona pojačava:

• našu znatiželju, ali i našu lenjost,
• našu brigu za svet, ali i želju za profitom,
• našu kreativnost, ali i našu potrebu da varamo.

Šta je donela, a šta uzela, najviše zavisi od toga kako ćemo je koristiti i kakva pravila ćemo joj postaviti kao društvo, kao roditelji, kao pojedinci. Ako joj damo da radi sve umesto nas oduzeće nam veštine, pažnju i hrabrost da mislimo sami. Ako je koristimo kao alat, a ne kao zamenu za sopstveni razum i savest  može da nam donese ogromno olakšanje, uvid i napredak.