Komunikacija sa roditeljima iz ugla tinejdžera – koliko ti je teško da kažeš ono što ti je teško?
Odnos između roditelja i tinejdžera često se nalazi u zoni nerazumevanja. Dok roditelji misle da znaju šta je najbolje, tinejdžeri se često osećaju neshvaćeno, kao da ih niko ne sluša zaista. Najveći izazov? Reći ono što je zaista teško – strah, tugu, neuspeh, pritisak, greške – bez osećaja da ćeš biti osuđen ili pogrešno shvaćen.
Tinejdžerski period je vreme velikih promena – fizičkih, emocionalnih i mentalnih. Postoji snažna potreba za nezavisnošću, ali i potreba za podrškom. Mnogi tinejdžeri ne znaju kako da izraze ono što osećaju, ili se plaše reakcije roditelja.
Strah da će roditelji burno reagovati, zabraniti nešto, biti razočarani, osećaj da ne bi razumeli jer su odrasli i imaju drugačiju perspektivu, uverenje da “nije dovoljno ozbiljno” da bi se o tome pričalo, sram zbog emocija koje ne znamo da objasnimo, najčešći su razlozi zašto se ćutanje čini lakšim, pa zbog svega toga mnogo toga ostane neizrečeno.
Mnogi tinejdžeri se zatvaraju u sebe, govore da je “sve okej” i prave distancu. Ta tišina postaje zaštita – ali i prepreka. U međuvremenu, roditelji osećaju da nešto nije u redu, ali ne znaju kako da pristupe. Problem je što obe strane često misle da ona druga “ne želi da priča”. A istina je – često žele, samo ne znaju kako.
Iako ne postoji univerzalno rešenje, postoje načini da se komunikacija postepeno popravi:
- Manje osude, više slušanja – Kad roditelji reaguju smireno i bez preterane drame, lakše je otvoriti se.
- Postepeno otvaranje – Ne mora sve da se kaže odjednom. Ponekad je dovoljno reći: “Nije mi baš dan.”
- Pitanja koja nisu ispitivanje – “Kako si?” ponekad znači više od “Gde si bio i s kim?”
- Siguran prostor za razgovor – Kad se zna da razgovor neće postati svađa, lakše je reći istinu, čak i kad boli.
Tinejdžerka kaže: “Baš suprotno verovanju mojih vršnjaka, iako roditelji burno odreaguju, gotovo uvek će razumeti. Baš zato što su stariji su verovatno nešto slično i proživeli, i daće najracionalniji savet. Mami i tati je bilo šta što dete muči “dovoljno ozbiljno”, tako da će uvek želeti da pričaju o tome. Roditeljima takođe na nekom nivou i imponuje kada dete želi da im se otvori, dobijaju utisak da je detetu stalo do njihovog mišljenja, pa će se još više potruditi da budu podrška i pomognu. Činjenica je da je retko ko od nas ikada doživeo baš originalno iskustvo ili emociju – iako nam je to teško da zamislimo – roditelji će u većini slučajeva razumeti i čak moći da se poistovete.”
Komunikacija između tinejdžera i roditelja nije jednostavna – i nije uvek krivica samo jedne strane. Tinejdžerima je često teško da kažu ono što im je teško, jer nisu sigurni kako će to biti primljeno.
Ali istina je – kada se stvori poverenje, kada postoji prostor bez straha i osude, onda i najteže reči mogu da izađu na svetlo. A to je početak boljeg razumevanja – s obe strane.
