Zašto je danas sve više single ljudi – da li je ljubav na pauzi

Jesu li  vatrice i lajkovi, na društvenim mrežama, danas u stvari zamena za flert?  Jesmo li (globalno) postali zatvoreniji ili se u digitalnom dobu emocije iskazuju isključivo emotikonima i kratkim frazama? Da li je muvanje nestalo sa poslednjim ljubavnim pismom ili je samo promenilo oblik? Ima li uopšte prostora za onog drugog u svetu u kojem dominira kultura samodovoljnosti? I, ono najvažnije – gde se danas krije ljubav? Nismo Carrie Brashow, ali nismo mogli a da se ne zamislimo nad ovim pitanjima. Zato smo o svemu tome porazgovarali sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom Gordanom Medenicom.

Gde je nestalo muvanje? Je li ga zamenio seksting? Da li se iza ekrana krije samo manjak samopouzdanja ili se sve više javlja strah od bliskosti?

Muvanje nije nestalo ali je značajno promenilo svoj oblik i tok. Od naivnog i spontanog “Hoćeš da pođemo?”, došli smo do sekstinga, orbitinga, ghostinga, benchinga- novih termina za savremenu „dating„ scenu. Iako seksting može biti deo flerta, predigre među partnerima, on nas ipak zadovoljava samo trenutno, daje poen našoj sujeti i nagonu, ali nas ostavlja uskraćenima za sve dublje – uzbuđenje iščekivanja, realan kontakt, emocionalnu i telesnu povezanost.

Ne smemo zanemariti da je za mnoge od nas, muvanje bilo izvor stida, straha od odbacivanja, neuspeha, nesigurnosti, nelagode, i prilika za podsmeh drugih. U tom smislu, ekran se pokazao kao dobar štit od neprijatnih emocija koje su uvek neizbežan deo ljudskih odnosa. On nam pruža osećaj sigurnosti i kontrole. A upravo su sigurnost i kontrola ono što većina nas ne sme da dozvoli da izgubi. Zato ne iznenađuje što danas biramo sigurnost umesto prisustva i kontrolu umesto neizvesnosti i iščekivanja. Međutim, ostajući iza ekrana, štitimo se i od uzbuđenja, razmene i mogućnosti da sebe bolje upoznamo i budemo autentično viđeni. I baš tu se najviše i javlja konflikt i ambivalencija – žudimo za bliskošću ali nismo spremni na rizik. I to su pitanja za sve nas – U pokušaju da ne budemo povređeni – jesmo li prestali da budemo povezani? I sa koliko ranjivosti smo spremni da se izložimo pred drugima?

Je li danas ljubav na “swipe”? Da li nas ta pretrpanost izborima (aplikacije za upoznavanje, društvene mreže i sl.) čine u stvari još usamljenijima? Kako digitalna kultura utiče na formiranje i održavanje ljubavnih veza?

Neprestano komuniciramo, ali sve veći deo tih razmena svodi se na kontakt očima i vrhovima prstiju, dok šaljemo ( i primamo) poruke nepoznatima preko ekrana. U takvom svetu, ljudi postaju zamenjivi, a sve je više sistema – pa čak i robota – koji uspešno obavljaju ono što smo do juče smatrali isključivo ljudskom ulogom, uključujući i pružanje emocionalne ili seksualne pažnje.

Očekivano, ovakva situacija iz temelja menja načine na koje se povezujemo. Postajemo zavisni od komunikacije, ali nesposobni za prisutan, kvalitetan razgovor. Nikada nismo bili dostupniji jedni drugima, a ujedno i nikada usamljeniji. Ta pretpranost izborima na aplikacijama za upoznavanje omogućava kontakt bez stvarnog susreta i distancira nas od razvijanja autentičnog odnosa sa jednom osobom, jer zadržava interakciju istovremeno sa više različitih osoba na površini, ali bez rizika koji nosi prisutnost. Ovaj paradoks sve češće prepoznajem i u terapijskom radu – klijenti donose osećaj neuspeha, stida i duboke neadekvatnosti jer, uprkos neograničenim opcijama, ne uspevaju da pronađu svoje “parče sreće”. Izbori su mnogobrojni, ali susret – istinski, ranjiv i uzajaman – sve je ređi.

Da li aplikacije za upoznavanje olakšavaju ili otežavaju pronalaženje dubljih emocionalnih veza?

Rekla bih da je izvesno da su aplikacije za upoznavanje olakšale početak kontakta. Za mnoge među nama koji su iz različitih razloga (zdravstvenih ograničenja, anskioznosti, geografske izolovanosti) isključeni iz socijalnih kontakata, ovo može biti dragocen prostor, spas i mogućnost. Međutim, iako aplikacije olakšavaju početak i uspostavljanje kontakta one ipak ne podržavaju kontinuitet u odnosu. Nedostaje nam strpljenje i spremnost da se izložimo, da budemo otvoreni za drugog i susret, tragamo za razumevanjem, slaganjem. U svemu tome strahujemo od rizika i neuspeha, strahujemo da budemo odbijeni, ranjeni, a za mnoge od nas,upravo to je nedopustivo i zastrašujuće.

Na koji način društvene mreže i online svet oblikuju naša očekivanja od ljubavi i partnerstva?

Online svet nam daje nikad veći prostor za eksperimentisanje sa sobom – mogućnost da budemo neko novi sa svakim novim poznanstvom, da sakrijemo nesavršene delove nas i rodimo se ponovo. Iako to zvuči inspirativno i oslobađajuće, društvene mreže stavljaju i veliki teret na nas – da budemo savršeni, uvek nasmejani, u skladnoj vezi, i sa lepo obučenom decom. Naša očekivanja od ljubavi postaju ideal, da se lepo i lako uklopimo u sliku savršene porodice, sjajnog osmeha i belih zuba. Predstavljanje na društvenim mrežama identitetom koji nije autentičan, pojačava osećaj stida i neadekvatnosti jer se stalno osećamo kao da lažemo i varamo nekoga. Baš ovo, postaje tlo za unutrašnje konflikte i ambivalentnost koju donosimo na psihoterapiju.

Očekujemo da se sa partnerom razumemo bez reči, samo pogledom, da se ne raspravljamo i da nemamo konflikte. Imperativ je – lako i jednostavno. Upravo ovo, stavlja veliki teret na ljubav u današnjem svetu i udaljava nas od truda u traganju za bliskošću. Taj jaz između onoga što naše veze jesu u realnosti i kakve „treba“ da budu, donosi mnogo nezadovoljstva i frustracija. U stvarnosti mi nikada ne pobegnemo od nezaceljenih delova naše ličnosti, a partnerski odnosi guraju nas u pravcu rasta i razvoja. I to im jeste osnovni  smisao – to nisu mesta savršenosti već upravo pozornica na kojoj učimo o sebi, sopstvenim granicama, fantazijama, snagama i slabostima.

Instant sve – pa i emocije? Da li je instant kultura, u kojoj živimo, ubila sve, pa i ideju o odnosima koji rastu postepeno?

U brzom vremenu, istina je da je sve instant pa i emocije. Malo pažnje poklanjamo jedni drugima – usmeravamo pažnju sa jednog zadatka na drugi, trčimo sa mesta na mesto, time ne ostavljajući prostora ni sebi ni drugima. Ipak, uprkos instant načinu života, nismo prestali da osećamo potrebu koja nam je svima zajednička i poznata – potreba za pažnjom. Deca su se oduvek borila za roditeljsku pažnju na razne načine jer su roditelji bili odsutni zbog posla, kućnih obaveza itd. Ali savremeno društvo donosi novi nivo otuđenja – roditelji (ali i prijatelji i partneri) su tu, fizički blizu, a mentalno potpuno odsutni. I taj osećaj neviđenosti, u današnjim odnosima, predstavlja veliki izazov, jer u mnogima od nas budi osećaj da nismo dovoljno zanimljivi, vredni pažnje. Instant kultura nas gura u pravcu površnih i ne tako zrelih mehanizama reagovanja- a kada smo nesigurni, pronalazimo razne načine da testiramo ljubav- npr. time koliko brzo nam neko odgovori na poruku, koliko nas zabavlja itd. Instant kultura podržava i očekivanje da se sve među nama odvija brzo, da kliknemo odmah- nema iščekivanja, postepenog građenja odnosa i uspostavljanja poverenja kroz zajednička iskustva, neslaganja. Na taj način, ostajemo uskraćeni za uzbuđenje koje dolazi iz postepenog upoznavanja a preskačući korake i proces, gubimo dubinu. Nadalje, time sebi obezbeđujemo potvrdu, ali ne i osećaj sigurnosti i bliskosti – otud i veliki broj veza u kojima se partneri osećaju neviđeno, kao da se ne razumeju, zajedno su, a u stvari sami.

Ima li prostora za ljubav u kulturi koja forsira samodovoljnost i konstantno stavlja fokus na pojedinca? Postoji li neka strategija za izgradnju autentičnih i stabilnih odnosa danas?

Moj odgovor bi bio apsolutno da. Ljubav uvek nađe svoje mesto i put – jer bez ljubavi, vere i nade se ne može. U Srbiji se u poslednje vreme, pod uticajem medija i popularne psihologije, intenzivno promovišu poruke koje veličaju ideal nezavisnog, emocionalno samodovoljnog pojedinca koji ne zavisi ni od koga, ne traži pomoć ni podršku i ne pokazuje ranjivost i slabost. Ovo je samo još jedna u nizu kontradiktornih, pa samim tim i zbunjujućih poruka za nas: sa jedne strane, promoviše se nezavisnost, samodovoljnost a sa druge strane, postoji čežnja i potreba za bliskošću. Zapravo, naša mobilna povezanost sa drugima deluje kao način da se izborimo sa osećajem razdvojenosti. Umiruje nas osećaj da su svi koje volimo uvek na dohvat ruke i na klik od nas. Sve ređe dopuštamo sebi da budemo zaista sami, a kada i pokušamo, kao da nam je potreban opravdan razlog da ne budemo dostupni – obaveza, iscrpljenost, loš domet. I upravo taj pritisak stalne povezanosti, paradoksalno, često rađa anksioznost – što sve češće vidim i u terapijskoj sobi. Ljudi dolaze sa osećajem da moraju uvek biti tu za druge, dok istovremeno gube fokus na sebe i svoje osećaje i potrebe. Ako danas želimo autentičan i stabilan odnos, moraćemo da uradimo nešto radikalno – da razgovaramo sa osobom uživo i da ne proveravamo telefon dok to radimo. Zvuči šokantno, ali garantujem da funkcioniše. I to je dovoljno za početak izgradnje autentičnih odnosa – volja da čujemo, da naučimo kako da izrazimo ono što želimo i što nam je potrebno, a da istovremeno budemo spremni da možda naš partner ne želi isto to. Sve to počinje kada odlučimo da upoznamo sebe, jer tek uz taj preduslov, možemo da sretnemo i drugog. I, možda u tom susretu postane moguće sve ono za čim čeznemo.