U OGLEDALU (NE)REALNOSTI
Ah, zar zaista ovako užano izgledam?! - pomislimo obično u ranim jutarnjim časovima kada se, naduveni i bunovni od spavanja, nađemo pred neonkom u svom kupatilu. Izgovorimo to i naglas, kada nas objektiv prednje kamere podseti da imamo bubuljice, bore i pore, ponekad loš ten i sve ono grozno što, jelte, oni drugi nemaju. Ti drugi, Superljudi, poznati (i nepoznati) mašu nam sa raznoraznih ekrana. Njihova koža je perfektna, kosa im je tako bujna, telo poput skulpture, a na sve to imaju i poslove iz snova! Oh, kako je grozno biti JA - mumlamo sebi u bradu dok palcem prebiramo po perfektnim slikama tuđih života.
Ta naša melodrama tek ponekad dobije pauzu, u vidu realnosti, u kojoj se osvestimo da je laž danas učestala, savršenstvo relativan pojam, a fotošop najbolji prijatelj svake holivudske zvezde i novorođenog influensera. Pauza obično ne traje dugo, jer ako potraje možda se prisetimo, gle čuda, da smo samo ljudi.
Ogledalce, ogledalce moje, koji standardi lepote nam sada predstoje
Da li znate da su punije žene u starom Egiptu predstavljale ideal lepote? A da su renesansni slikari obožavali da ističu ono što danas svi toliko preziremo – čuvene spojlere i donji stomak? Da smo se kojim slučajem rodili u Engleskoj u 19. veku žudeli bismo za viktorijanskim belim tenom, dok smo danas sebi lepši kad malo “preplanemo”. Bizarno je možda sada, ali u Japanu su se nekada brijale obrve i bojili zubi u crno. U Kini su nekada devojčicama vezivali stopala kako bi ostala mala, jer se to percipiralo kao ženstveno. Pedesetih su rasne lepotice poput Merlin Monro i Elizabet Tejlor zaludele ceo svet. Devedesetih su modelsice, poput Kejt Mos i Naomi Kembl, žustrim hodom donele skinny kulturu, a onda je Kim Kardašijan, početkom novog milenijuma, ponovo u modu vratila obline.
A gde smo danas i koji je sledeći idealni standard? Popularna kultura i masovni mediji glavni su krivci naših žudnji za savršenstvom. Dok modna i kozmetička industrija pune kase, nama se, čini se, sve više plače. Nekada su oni savršeni bili samo na bilbordima, u modnim magazinima, u spotovima na MTV-u. Danas su samo na klik od nas i, ne, nisu nužno poznate ličnosti. Kako?
Filteri, pogađate naravno!
Filterom ću te, filterom češ me
Potreba da predstavimo sebe lepšim i boljim nego što jesmo stara je koliko i ljudski rod. Pa ne mislite valjda da su moćni vladari tokom istorije slikarima dopuštali da prenose golu realnost na platno? U vreme kad je škljocanje aparata bilo skupo, žene su oblačile najbolje haljine, muškarci svečane frakove, montirale su se frizure i brci, a kupovala se ta jedna, reprezentativna fotografija, koja se postavljala na centralno mesto u domu, kako bi izazvala divljenje drugih. Ipak, danas se, usled dostupnosti filtera i raznih aplikacija, isuviše lako otrgnemo kontroli. Filter, dva ili tri – a zar će neko primetiti? Društvene mreže, iako su u mnogome olakšale život, donele su i veću izloženost nerealnim standardima u pogledu fizičkog izgleda. Kad svemu dodamo i normalizaciju ekstremnih hirurših intervencija, dolazi do socijalnog poređenja koje može imati ozbiljne posledice, kao što su bulimija, anoreksija, anksioznost, depresija…
Međutim, u ovoj igri pobeđujemo tek kada ovaj problem osvestimo.
Zakulisne radnje
Frensis Haugen, koja je nekada radila u kompaniji Facebook (danas Meta), još 2021. šokirala je svet, kada je u javnost iznela podatke internih istraživanja te kompanije. Instagram zna da utiče loše na naše samopouzdanje! Od tada ceo svet ima potvrdu – svi se upoređujemo, svi ponekad mislimo da nismo dovoljno dobri, dovoljno lepi, dovoljno savršeni. Međutim, i dalje ostaje pitanje – kako se nositi sa pritiskom društvenih mreža i slikom koje one nameću?
Odgovor nije jednostavan a zahteva malo više našeg strpljenja. Potrebno je da u sveopštoj trci pripazimo na svoja osećanja, ograničimo vreme na mrežama i pažljivo selektujemo sadržaj koji pratimo. Ipak, važno je da znamo – realan svet daleko je od filtera i dobro režiranog klipa sa TikToka ili YouTube-a. Svoje samopouzdanje moramo razvijati i van online sveta, kroz hobije, različite aktivnosti i druženje sa realnim, nama dragim ljudima. Postavljanjem granica vraćamo fokus na ono što je zaista važno – naše mentalno zdravlje. Prihvatiti sebe, zadatak je koji teško pada svakome od nas. Nije strašno ako nam ponekad zatreba i pomoć roditelja ili psihologa – jer svaki problem je manji onda kada se podeli.
Nadamo se da ste se tokom čitanja ovog teksta prisetili da ste ljudsko biće, unikatno i posebno, baš takvi kakvi jeste. Svima nam nekad treba podsetnik, a mi smo danas bili vaš.
