Tiha pobuna tinejdžera: Zašto tvoje dete neće da bude „kao ti”

Čitajući one čuvene priručnike za roditelje, koje smo gutali sa velikom pažnjom kao mladi roditelji, naučili smo da deca prolaze kroz razne faze sazrevanja. To rade tako što im je ceo neophodan svet za njihov život do treće godine samo mama. Nakon treće, tata je taj koji ih upoznaje sa spoljnim svetom. Vaspitači i učitelji, oni koji ih uče postaljanju granica od strane autoriteta. Drugari u najranijoj dobi su slični po mnogo čemu i oni su uglavnom reper za odmeravanje snaga, ali sa povratkom u bezbedno okruženje –  porodicu. Tamo se sve teme prerade i analiziraju. Onda sasvim iznenada dođe trenutak kada naši mladi ljudi pomisle da roditelji baš i nisu najpametniji na svetu. Stekli su tek tako malo iskustva I spremni su da ih nadograđuju. Na tom putu sazrevanja, naša iskustva – roditeljska, mogu da liče na paterne koji njima ne leže jer ih ograničavaju u ličnom napredovanju. Ne žele da kopiraju, žele da stvaraju. 

Pokušamo li da se setimo kako je nama bilo kada smo se odupirali jakom patrijarhatskom vaspitanju koje nam je nametalo kroz iskustva roditelja rečenicom ˝Pametan uči na tuđim, glup na svojim greškama. Slušaj mene kad ti kažem˝. Koliko puta smo samo pomislili da su naši roditelji u krivu ali nismo smeli da ustanemo za svoje želje, ideje, stavove? 

Možda živimo u drugom dobu međutim ovaj model ponašanja ostao je ukorenjen

Zato je prvi izazov savremenog roditeljstva – odustajanje od ideje da je dete naš nastavak. Jer ono to nije. Ono je biće za sebe, sa svojim darovima, kapacitetima, vremenom i potrebom da otkriva život kroz sopstvene greške, a ne kroz tuđe savete. Umesto da ih sputavamo u smelosti da se odupru ponekad tako pogrešnom mišljenju da treba slediti stroga pravila, podržimo njihovu hrabrost da budu drugačiji.

Tinejdžerski bunt nas ne ruši – on nas zapravo poziva da se povučemo pola koraka unazad. Da ih vidimo jasnije, ovog puta kao zrelije –  možda ne baš potpuno zrele, mlade ljude.

Samo razmislite, da li biste u godinama svog deteta voleli da imate roditelja kao što ste vi.

Ne postoji roditelj koji je pošteđen osećanja – da ne zna. I baš tu leži šansa. Jer dozvoliti sebi da ne znaš, znači otvoriti prostor da čujete.

Saveti

• Pitajte, a nemojte da pretpostavljate. Zaboravite na misao : Znam šta mu je. Bolje pitajte: da li želiš da mi ispričaš nešto o tome. Dajete mu proctor da je njegovo mišljenje i te kako vrednovano.
• Razgovarajte o stvarnim temama, ne samo o obavezama. Tinejdžeri se zatvaraju kada ih tretiramo kao projekte: škola, obaveze, ponašanje. Umesto toga, dotaknite se tema koje ih stvarno oblikuju: prijateljstvo, razočaranja, usamljenost, pritisak izgleda, ljubav, internet, anksioznost. Neka ne uče o životu samo iz TikToka.
• Prepoznajte sopstvene projekcije. Kada se uhvatite da forsirate: muzičku školu, takmičenje, društvo koje vi birate… zastanite i pitajte se: Da li je ovo moja potreba – ili njegova? Nije lako priznati, ali to oslobađa i vas i njih. Volela bih da sam išla na balet, što da ne omogućim mojoj Mili da ona uživa u onom što ja nisam mogla. A da li Mila možda ipak više želi da ide na robotiku, ali joj je žao da to kaže mami…? Predlog za razgovor po gradu neka bude igra eliminacije: parkić ili igraonica, igraonica ili balet, balet ili zubar, balet ili bušido…
• Podržite njihove izbore, i kada nisu vaši. Vaš sin možda neće želeti da bude lekar, iako vi jeste. Vaša ćerka možda neće voleti knjige. Vaša deca možda neće želeti da žive kako ste vi želeli. I to je u redu. Vi niste pogrešili – samo ste stvorili nekog ko bira sam. Kada promislite, nije ni to baš tako lako. Međutim, u vašu korist ide kao komplimet konstatacija da ste izgradili autonomno biće, hrabro I samosvesno svojih želja. Setite se koliko ste se u mladosti divili takvoj deci.

Možda mi nećemo biti roditelji koji se citiraju, ali možemo biti oni koji slušaju. Možda naše rečenice neće menjati tok njihovog dana, ali će naše prisustvo činiti da uvek imaju gde da se vrate. Jer dete koje zna da nije samo, ima snage da bude drugačije. A to i jeste poenta — da ne budu „kao mi“. Nego svoji, slobodni i bolji od nas.