Roditeljstvo bez bake i deke: Šta smo izgubili kad su porodice prestale da budu „pleme“

Gde su nestali naši bake i deke?

Nisu nestali, tu su. Ali su daleko. Geografski, emotivno, vremenski.

Žive u drugim gradovima. Neki još rade. Neki su bolesni. Neki su odustali od uloge uplašenih, prezaštićujućih baka i deka jer im je rečeno da to „nije moderno“. A neki — jednostavno nisu više deo tog svakodnevnog života.

Roditelji danas kuvaju, vaspitavaju, zarađuju, smišljaju igre, nose, ljuljaju, čitaju, voze, presvlače, brinu, odgovaraju na poruke iz školskih grupa i sve to bez one ruke pomoći koju su nekada imali njihovi roditelji. Ruke njihove majke. Ili oca. Koji je, uvek u pravom trenutku, znao kad treba ćutati, a kad prigrliti.

Leto kod bake i deke – na selu i u gradu

Postojao je taj mitski prostor detinjstva — leto kod bake i deke.

Na selu: spavanje pod krečom, miris sveže pokošene trave, mačke na tavanu, kokoške u dvorištu, i ona neizostavna lubenica u lavoru. Baka koja ti krišom daje šećer s kašičice i deda koji te pušta da voziš traktor — ili bar da držiš volan.

U gradu: izlazak na pijacu, sendvič iz pekare, ljuljaška ispod zgrade, „Skeletor“ na VHS-u. Deka koji igra šah sa penzionerima i ti sa strane, na klupi, sa sokićem u ruci. Baka koja zna gde se kriju sladoledi, ali te prvo natera da opereš ruke, i to „kako treba, a ne onako tvoje brzinski“.

Ta leta su bila više od odmora — bila su mesto formiranja identiteta. Tamo smo prvi put učili o svetu kroz oči nekog ko nas voli bez straha. Ko nije ni roditelj ni drug, ali jeste – zauvek tvoj.

Danas: leto u kampu, roditeljstvo u izolaciji

Danas su ta leta postala „letnje škole“, „kampovi“, „putovanja“. Deca su često sama sa roditeljima — ili bez njih, na nekom „edukativnom boravku“. Bake i deke postali su statisti. Ili Zoom sagovornici. Ili rezervna opcija kad sve drugo otkaže.

A roditelji? Umorni. Osećaju da gube nešto što ne znaju ni da imenuju. To nije samo pomoć. To je osećaj da nisi sam u roditeljstvu. Da neko još misli na tvoje dete kad ti više ne možeš. Da postoji druga kuća u kojoj tvoje dete može da bude voljeno — na drugačiji, ali jednako važan način.

Šta se dogodilo s plemenom?

Porodica više nije pleme. Sad je tim. Ili solo igrač. Svako za sebe. Moderni život je ubrzan. Stanovi mali. Poslovi nesigurni. Tehnologija svuda. Ali ono što najviše boli nije logistika — već emocionalna praznina. Jer nekada, kada si se kao roditelj slomio, mogao si da spustiš dete kod bake. A sad ga spuštaš pred ekran.

Možemo li da vratimo nešto od tog starog sveta?

Možda ne možemo da živimo u istom dvorištu, ali možemo da pozovemo češće. Možda ne mogu da pričuvaju dete svaki dan, ali mogu da mu snime priču za laku noć. Možda ne znaju aplikacije i trendove, ali znaju da pogode u srce. Bake i deke nisu prevaziđeni. Samo smo ih stavili u zapećak.

Ako im damo prostor, oni će ga napuniti toplinom. Ako ih zamolimo za pomoć, oni će se ponovo osetiti korisnima.

I najvažnije — ako im dopustimo da budu deo svakodnevice, dete neće imati samo mamu i tatu. Imaće još jedan sloj sveta. Još jedan koren. Jer dete koje raste u ljubavi više ljudi — raste šire. I sigurnije.