Moja Vajber grupa
Maja ima osam godina. Zbog stomačnog virusa nije išla u školu nekoliko dana, a onda je dobila upalu grla i temperaturu, tako da se nastavilo njeno odsustvovanje iz škole. Preko Vajber grupe njenog odeljenja sa jednom drugaricom je, uz podsticanje mame, razmenjivala informacije o domaćim zadacima. A onda je jedan učenik iz odeljenja, videvši razmenu između Maje i drugarice, upitao zašto se folira i ne ide u školu, kada joj ništa ne fali? Nekoliko drugova je nastavilo da postavlja slična pitanja, Maja se uznemirila, počela da plače i kada je ozdravila tražila je da mama ili tata idu sa njom do škole i dežuraju neko vreme dok traje nastava. Kod hipersenzitivne dece, ovakve situacije mogu da budu jedan od puteva ulaska u školsku fobiju.
Sve je češća pojava da učenici mlađih razreda imaju pametne mobilne telefone, a u skladu sa tim, mnogi od njih imaju i pristup Vajberu, kao i sve opcije koje ta društvena mreža uključuje. Deca kažu da ih u te grupe uključe sami roditelji, najčešće mame koje i same pripadaju Vajber grupama roditelja istog odeljenja. Formiranje grupe na početku ima funkcionalnu namenu: razmena informacija o domaćim zadacima, podsećanje na neke aktivnosti za naredni dan, obaveštavanje o novinama vezanim za školu koje se tiču celog odeljenja i slično. Međutim, kako vreme odmiče, deca sve više postavljaju informacije koje se ne tiču cele grupe, već samo nekog njenog pojedinačnog člana, što donosi zabune drugima, pojačava potrebu da se „pojasne stvari“ i neretko završi vređanjem, omalovažavanjem i etiketiranjem. Iako u takvu komunikaciju prvo krenu deca, roditelji, da bi zaštitili decu, počnu na istoj grupi da pišu poruke i u dečije i u svoje ime, pa posledice ovakve nezdrave digitalne komunikacije traju danima.
Pre nego što dete pristupi Vajberu, neophodno je voditi računa o sledećim bitnim stvarima:
- Socijalizacija je proces koji se odvija postepeno. Do četvrte godine deca ne znaju da se igraju jedni sa drugima. Da bi naučila da funkcionišu na društvenoj grupi, neophodno je da nauče da se socijalizuju u stvarnom životu, zato je preporuka roditeljima da pre adolescentnog uzrasta ne uvode deci tu mogućnost.
- Pre toga, u cilju dobre obuke i preventive, bilo bi lepo da se formira porodična Vajber grupa, gde se iskustveno uči kako se neguju bliski odnosi u onlajn svetu.
- Kada detetu u mlađem školskom uzrastu dajemo telefon, neophodno je da ga naučimo da bira osobe kojima će dati broj telefona, a jednom nedeljno pogledati kontakte koje dete ima, dobronamerno, u dogovoru sa detetom.
- Baratanje društvenim mrežama zahteva određenu emocionalnu zrelost i da bi deca to naučila, bilo bi lepo kako da ih naučimo da pre nego što impulsivno pošalju neku poruku, prvo razmisle i smire sebe. Vaspitni lajt-motiv za odrastanje u eri društvenih mreža je: osvešćeno uverenje da ono što je jednom poslato drugu ili bilo kome, ostaje zauvek prisutno na internetu i vidljivo svima.
- Česta je pojava da su deca – članovi navedenih grupa, ali da imaju status tzv. „Vajber voajera“. Oni prate razmenu u grupi, ali se ni na koji način ne uključuju u nju, što je pandan realnoj situaciji u odeljenju gde svi pričaju, a jedno dete stoji po strani. Možemo zamisliti sa kojim nelagodnostima se nose deca u tim situacijama i kako to utiče na njihovu sliku o sebi.
- Važno je da roditelji znaju da nikako ne pišu poruke u ime dece na njihovoj Vajber grupi. Ako dođu u iskušenje da to urade, onda je to siguran znak da dete još nije sazrelo za tu društvenu mrežu.
Dakle, kao što malo dete ne bismo pustili da samo prelazi ulicu, tako ni pristup Vajberu ne bi trebalo dozvoliti pre nego što dete stupi u period formalnih operacija (oko dvanaeste godine), kada zrelije mišljenje omogućava deci da na apstraktnom nivou povežu uzrok i posledicu.
