Kad digitalna ljubomora postane sopstvena zamka i problem

I dok se nekad ona izražavala zbog razgovora ili pogleda na ulici, danas za novu ljubomoru, digitalnu, nije ni potrebno da izađete iz kuće. Dovoljni su lajk, komentar, praćenje na Instagramu, ili pak da je osoba bila onlajn i da vam nije odgovorila na poruku.

Praćenje svake aktivnosti partnera/ke na internetu može se pretvorili u opsesiju, stalno proveravanje koga prate, šta lajkuju i šta komentarišu, ko im lajkuje fotografije ili ih komentariše, kao i listu privatnih poruka.

Psihološkinja i seksološkinja Veronika Rosi kaže da se problem zapravo krije u značenju koje pridajemo partneru/ki, a ne zbog njegovog odnosno njenog ponašanja na društvenim mrežama. Taj virtuelni prostor daje mnogo informacija, često nedorečenih, bez objašnjenja, pa neretko ostaje prazan i popunjavamo ga našim sumnjama, strahovina i nesigurnostima.

Digitalnu ljubomoru, prema Rosi, pokreće način na koji tumačimo šta naša voljena osoba vidi na ekranu a ne šta ona zaista radi, pa se lako može desiti da stvorimo iluziju a ne ono što se stvarno dogodilo. 

Društvene mreže pojačavaju osećaj nesigurnosti u sebe, jer se stvara utisak da partner/ka pred sobom ima bezbroj ljudi, više (boljih) izbora nego što smo to mi. Te zato svaki lajk, komentar ili praćenje, mogu da daju povod za poređenje, jačanje osećaja nesigurnosti i straha da će nas ta druga osoba zameniti.

Razvoj društvenih mreža omogućio nam je da neprekidno pratimo tuđe aktivnosti – od toga da li je osoba onlajn ili ne, kada je poslednji put bila na mreži, gde se nalazi, do toga da li je pročitala našu poruku. Sve to samo da bismo znali šta nam partner/ka radi.

Zbog toga često ljudi prikupljaju sve informacije o nekome, proveravaju svaki detalj i svaki korak, kako bi potvrdili svoju sumnju. Kada se uveri da je sve u redu, javi se novi osećaj straha i ponovne potrebe za kontrolisanjem. I to postaje začarani krug.

Veliki broj padataka koji nam je dostupan stvara nam privid da imamo kontrolu nad celom situacijom, međutim ljubav nije kontrolisanje nekoga, znati svaki njen pokret. Poverenje ne nastaje kada znamo sve, već i kada možemo da verujemo i kad neke stvari ne znamo.

Rosi smatra da stalno praćenje ne rešava ljubomoru, već može da je pretvori u hroničan problem. I dok nam proveravanje smanjuje napetost, dugoročno stvara zabrinutost i konstantnu potrebu za novim i novim uhođenjima, te ono što je trebalo da olakša način na koji se osećamo samo povećava nesigurnost i strahove.

Digitalna ljubomora počinje ozbiljno da narušava odnos kada proveravanje potisne razgovor, bliskost i poverenje. Problem postaje ozbiljan ukoliko bez uhođenja partnerovih/partnerkinih aktivnosti ne možemo da funkcionišemo, kada to radimo automatski, stalno, neprekidno, kada naše raspoloženje zavisi od toga šta ćemo da pronađemo ili vidimo. Tada on prerasta društvene mreže i može da naruši svaki odnos. Zbog toga je neophodno da se gradi poverenje i nauči odakle ta ljubomora dolazi. 

Kao najbolji primer prave (i digitalne) ljubomore je odnos američkih zvezda Bijonse i Džej-Zija. Na Instagramu ne prate nikoga sem jedno drugo. Njihov odnos predmet je brojnih javnih rasprava, tema tabloida, ali njih dvoje s druge strane ne moraju da brinu o tome koga je ovo drugo zapratilo. Mnogi ljudi, međutim, upravo to rade, i to mnogo češće nego što bismo mogli da pomislimo. S toga treba reagovati na vreme i obratiti se stručnjacima ukoliko ljubomora postane opsesija.