Klinci su majstori za igrice, ali drama počinje kad padnu s bajsa

Ovaj tekst je možda više orijentisan ka roditeljima muške dece i oprostite nam na tome, ali dečaci su nekad kraljevi drame i to vam govori mama dva dečaka iz ličnog traumatičnog iskustva. Imaju sedam i devet godina i bukvalno, kad bih ih pustila, proveli bi ceo božji dan u Robloksu. Te vratolomije, parkur, superherojstvo, zidanje kuća, preživljavanje raznih ekstremnih situacija, pa toga ni u filmu nema, a u filmovima ima bukvalno svega. Kad ih gledam, kao da sam Supermene rodila, ta hrabrost njihova je epskih razmera i neuništivi su kao Zevs lično. A onda izađemo napolje. Za samo dve godine imala sam sledeće slučajeve: – Pao s bajsa: jaaaaaaaao boli, polomio sam nogu, izvrnuo sam zglob, nikad više neću uspeti da vozim, jedno je kad jutjuberi preživljavaju u džungli, a drugo kad stvarno padneš, jesam ja ikada pala i je l’ znam koliko je strašno kad razbiješ koleno mamaaaaaaa! Stepen drame: prvi. Koleno je blago izgrebano. – Pao dok je trčao za loptom. Jaaaaaaao ispada mi koska, curi mi krv, je l’ ovo gnoj, jaaaaaao ne mogu da hodam, udario sam i lakat, je l’ se ovo i ovde vidi koska nikada neće proći, zauvek će ovako ostati mamaaaaaa! Stepen drame: 3. Oguljeni lakat i koleno, malo krvi pomešane sa zemljom. – Pao s kreveta dok je izvodio parkur preko naslona. Jaaaaaao udario sam glavu, sigurno imam potres mozga, nikada više mi neće raditi mozak, a sigurno sam polomio i obe ruke i noge mamaaaaaaaa! Stepen drame: 2. Mala čvoruga na čelu, ugruvana zadnjica. Gde su nestali moji superheroji? Gde nestadoše one svađalice, buntovnici, parkuristi? Zašto u igricama ne kukaju, a ovamo mi presecaju živce osam puta dnevno kad se malo klepe o beton? Psiholozi kažu da je u pitanju samopouzdanje. Klinci u igricama prave svoje avatare i mogu da budu šta god požele. Tamo sami biraju situacije, imaju mogućnost da se bore sa raznim izazovima, a kad padnu, ožive ili prođu sa povredama koje nisu realne i ne bole. U stvarnom životu je malo drugačije. U stvarnom životu, rane bole. Boli kad ti se drugari smeju kad ljosneš, boli kad ne barataš sasvim veštinama kojima barataš u virtuelnom svetu. Boli duša. Zato ih poljubite da prođe, kažu psiholozi. Dajte im ruku da ustanu. Naučite ih da i na terenu i na životu ustanu, otresu kolena i nastave dalje. Da je bol prolazna i da je hrabrost zauvek. Pokažite im kako se vi nosite sa padovima. Da je okej plakati kad je teško, ali da nije sve drama. Za neke rane koristimo samo vodu i jod, da ih isperemo. Na druge stavljamo hanzaplast, nekim je potreban gips, da se vrate u ležište, neke ostavljaju ožiljke… Naučite ih da su povrede deo života i odrastanja i da uvek, ali baš uvek, mogu da računaju na vas, da stisnu zube i da nastave dalje. Hrabrost nije urođena, ona se stiče, a stiče se kada ih čvrsto držimo za ruku dok ne prohodaju, a onda ih pustimo da sami trče svojim putevima.