Kako započeti još jedan novi ciklus u odrastanju deteta? Umetnost odgajanja dece bez preskakanja nepotrebnih prepreka
Početak septembra je doba godine kada je letnji raspust iza nas i kada je svaka od nas bar jedanput pomislila da je posao učitelja/vaspitača nedovoljno plaćen. Deca su izrasla stare patofnice, prstići iz sandalica već vire, kolena su obeležena novim ožiljcima a mi spremnije nego ikada da ih pustimo u još jedan slobodan let sazrevanja iz sigurnog porodičnog gnezda.
Na početku raspusta sam pomislila da dani koji su pred nama pružaju beskraj mirnih i bezbrižnih dana koji ne počinju mrzovoljom, natezanjem oko zdravih užina, dogovora oko oblačenja… Divno, sad mogu da organizujem deci sve ono što nisam tokom školske i vrtićke godine: odlazak na selo – neophodan čist vazduh, hodanje bosi po travi, sveže mleko, sir, spavanje bez buke automobila. Priroda mi je najbolji saveznik u ojačavanju dečijeg imuniteta, jer godina za nama nije bila ni malo laka. Prehlada za prehladom, ni jedan virus nas nije zaobišao, nedovoljno sna… i sve tako u krug do duboko u zimu. Pomislila sam da se moje roditeljstvo svodi na fiziološki rastvor, maramice, pumpice i konstantan plač i utehu zbog propuštenih rođendana i igraonica.
Onaj čuveni strah FOMO – čuvena kovanica kada deca ali i odrasli pate jer imaju osećaj da su propustili najvažniji deo druženja. E upravo sam se sa tim tzv strahom najviše borila pored ovih ostalih tehničkih i manje lepih strana roditeljstva.
Mia je prošle godine pošla u prvi razred, a Lana u vrtić. Sa Miom je sve nekako išlo glatko. Plašila sam se jedino što nismo ispunili onu kvotu od 300 prehlada pre polaska u školu za jačanje imuniteta, kako navode neki pedijatri da je neophodno. Mia je kroz predškolsku prošla kao najredovniji đačić. Jedna temperaturica za celu sezonu. Pomislih: Pobedili smo! To je to. Mia je jaka po prirodi i za nju nema brige.
Oh… koliko sam sebe demantovala već nakon prvog zimskog raspusta! Prehlada za prehladom i to u razmacima od svega par nedelja. Rekla sam na kraju doktorki u domu zdravlja da je definitivno češće viđam nego svoju svekrvu. Da je bila prilika da se smejemo, sigurno bi nam obema bilo smešno.
Lana je u startu u vrtić krenula kao posetilac. Nije stigla ni da se privikne, krenula je odmah sa visokim temperaturama. Zapušen nos, inhaliranje, oblozi, čajevi… Ja više na bolovanju nego na poslu. Kostim za balet joj je potpuno nov omalio. Nije bila ni na jednoj priredbi niti javnom času, a uz Mijino prezimljavanje i njeno privikavanje na kolektiv, jedna prava zima za nezaborav! Mislila sam da li će mukama doći kraj pre leta…
I ako oduvek u jačanju imuniteta kod dece dajem prednost prirodnim melemima i zdravoj ishrani, ovog puta sam zaista digla ruke. Čini mi se kao da ovo što kupujem na pijaci od voća i povrća nema nikakvu nutritivnu vrednost. Ne znam da li je to moguće, ali možda celoj situaciji ide na ruku i to što deca u gradu ne udišu zdrav vazduh pa im i to oslabljuje imunitet… al preseljenje na selo svakako nije moguće.
Rešenje agonije mora da je tu negde iza ćoška…
U nekoj petnaestoj poseti apoteci te nedelje uz pune ruke recepata, džakova pomoradži i maramica počnem ja svoje jadikovanje mojoj dragoj apotekarki. Više kao vid psihoterapije, otvorim joj dušu. Kažem joj ja da stvarno više nemam rešenje za ovaj perpetum mobile. Pitam je da li je možda do genetike, navika, doba godine… uzrasta. Šta je problem i zašto nemam rešenje? Ona me pogleda onako brižnim okicama i kaže: ˝Komšinice, sve je u redu sa Vama kao mamom, vašim devojčicama i navikama. Sve osim jedne stavke… Mi više ne živimo u doba kada nam je zemlja bila puna minerala i kada nam je davala hranu punu neophodnih sastojaka za zdrav život. Virusi su sve otporniji, a organizmi sve slabiji. Vreme je da se oslonimo malo i na nauku. Podržite zdravlje Vaših devojčica redovnim unošenjem suplemenata koji ne samo da će im dati veću otpornost u kontaktu sa virusom, već i ako ih neki virus i zakači, sa njim će se lakše i brže izboriti˝.
Istog časa kao da mi se razmakla zavesa pred očima. Nije mi jasno kako sam se borila do sada sa više puta moćnijim neprijateljem bez i jednog saveznika. Preporučila mi je Oligovit kids sirup, jer kako kaže ipak je Galenika naša, znamo gde se pravi sirup a ima tačno i ono što je neophodno za jačanje imuniteta: vitamin A, vitamin D3, vitamin E, vitamin B1, vitamin B2, vitamin B6, vitamin C, niacin, pantotenska kiselina.
Kaže mi da ne očekujem ništa u prvih 3-4 dana jer ovo nije energetski napitak, ali da već posle prvih nedelja mogu da vidim rezultate. Uzela sam tom prilikom samo jednu bočicu od 100ml, čisto da probam. Lana je inače jako osetljiva na te ukuse sirupa koji nekad umeju da budu prilično slatkasti pa i nije baš saradljiva. Sa Miom nije problem. Ona zna da ako je nešto od pomoći, onda to i hoće da proba. Ukus sasvim prijatan, proces uzimanja sirupa smo uveli u jutarnju rutinu i stvarno… prva nedelja, druga, treća… Devojčice stanu pored frižidera nakon jutarnjeg pranja zubića i zevaju kao mali ptići. Nisam još iskoristila prvu bočicu, uzela sam još dve. Pregurasmo mi tako kraj školske godine bez izostanaka sa časova, ali i bez i jednog propuštenog rođendana. Srećna deca, mama još srećnija!
Da sam samo znala da je sve moglo da bude lakše od početka. Ove godine ništa ne prepuštam slučaju. Od prvog dana ide ustaljena rutina: zfrav jelovnik, dovoljno sna, boravak u prirodi i naravno ˝magični napitak˝ kako Lana zove svoj Oligovit kids sirup.
Srećan nam svima još jedan početak novog ciklusa u predivnom dobu sazrevanja i odrastanja naše dečice! Mame, hrabro! I bez straha kada imate proverene saveznike.
