Kako sam u 43. godini postala digitalno pismena zahvaljujući mom detetu od devet godina?
Potičem iz ere fiksnih telefona, video rekordera i kucaćih mašina. Iako sam lako prihvatila tehnologiju 21. veka i nisam preterano nostalgična za vremenom kada sam satima uvrtala kabl telefona čekajući da dvojnik završi svoju epopeju i apsolutno sam presrećna što ne moram više da otpetljavam VHS nego premotam na TV-u to što sam preskočila, epski je gledati moju borbu sa aplikacijama, linkovima, pretraživačima.
Jednostavno, moj IQ ne zadire u polje tehnologije i to je prilično frustrirajuće jer imam klinca od devet godina koji se, kao uostalom sve nove generacije, rodio digitalno pismen. Kao da im je neko u porodilištu, uz mleko, dao i talenat za surfovanje po netu. Pošto sam paranoična kada su u pitanju internet prostranstva i ubeđena da živimo u orvelovskoj mesnoj zajednici, svaki odlazak mog starijeg deteta na net izaziva u meni mentalne oluje. Trudim se, stvarno se trudim, da svoje strahove prevaziđem u sebi, a polazi mi za rukom samo zato što u svog sina imam beskrajno poverenje i smatram da su deca rođena da prevaziđu svoje roditelje u svakom smislu. Mi treba da učimo od njih jer oni nisu zadojeni stereotipima, tabuima, teorijama zavera i klaustrofobijom. Oni su slobodni, neopterećeni i radoznali. I racionalniji od nas u svakom smislu. Kada je mobilni telefon dospeo u njegove ruke i kada je prvi put pokazao čeličnu volju da šeta po netu, igra igrice, sluša muziku, mene je oblio leden znoj. A onda je moje dete od devet godina izgovorilo: “Mama, hoćeš da instaliraš family link? Povežeš se sa mojim telefonom i uvek znaš šta radim, a ja ne mogu da uradim ništa bez tvoje dozvole.” Zanemela sam. Sledeće je bilo da me obavesti da ćemo na njegov youtube kanal da stavimo roditeljski nadzor, a sve drugo što ga zanima, gledaće na mom telefonu ili na laptopu. Pokazao mi je kako da napravim plej listu na youtube-u, a ne da svaki put ukucavam šta hoću da slušam. Otkrio mi je aplikacije koje mi olakšavaju dane kad me mrzi da kuvam, a preko kojih možeš da naručiš hranu. Dotle sam tražila dostavu po netu i naručivala telefonom. Pokazao mi je odlične igrice koje možemo zajedno da igramo, a koje treniraju mozak da misli. Gledam ga sa divljenjem. Pitala sam ga odakle zna sve to. Kaže: “Pričamo u školi, kažu mi drugari.” Dugo smo razgovarali. Objasnila sam mu koje sve opasnosti postoje, a da nisu vidljive golim okom. Nasmejao se i rekao: “Ali mi smo family link”. I shvatila sam da je u tome caka. Poverenje. Razgovor. Zajedno odrastamo, ja ponovo, on prvi put, učeći jedno od drugog. On meni širi horizonte, ja ga štitim koliko je u mojoj moći. I sutra, kad ode u svet, znam da će biti OK.
