Kako sam online učila decu da vole slikarstvo

Ana Pejdić je slikarka, profesorka likovne kulture, mama dve ćerke i nemirnog psića po imenu Boni. Beskrajno vesela, duhovita, oštra, talentovana i uvek željna sunca i toplih boja.

Za online nastavu pripremala se kao da je u pravoj učionici. Super obučena, našminkana, pripremljena za temu, iako je prethodne noći sa starijom ćerkom vodila dug mama-ćerka razgovor. Podočnjake i umor je zamaskirala korektorom i kafom i počela čas osmehom. Baš kakve su i njene slike: veselim, obojenim u nežne, svetle, vatrene i sunčane boje.

Šta bi prvo rekla deci kada počne virtuelni čas?

• Ćao, da li ste svi dobro?

Kako si uspevala da ih motivišeš da crtaju i uče osnove slikarstva u vreme kad im je bilo najteže školovanje?

• Nisam ih učila. Razgovarala sam sa njima. Tražila da mi pričaju o bojama, pejzažima, skicama ljudi koje vide na ulici, da mi u bojama opisuju svoja osećanja. Posle toga mi je bilo lako da im pričam o Van Gogu ili renesansi (smeh). Upijali su svaku reč, kao platno boje.

A kako si pregledala radove i ispitivala ih?

• Slali su mi na vajber, pa se izvinjavali zbog svetla na kameri (smeh). Ispitivala sam ih pojedinačno, preko Zooma ili video poziva. I to nisu bila ispitivanja, više razgovori. Ali, gradivo je moralo da se nauči i ispoštovali su prilično, s obzirom na situaciju i hormone koji ih drmaju (smeh).

A kada se ugase čet ili Zoom? Šta radiš?

• Restauriram nameštaj. Pravim nakit. Čitam. Spavam. Mislim šta ću da kuvam i kako da ubedim decu da šetaju psa (smeh).

Šta je najveći izazov u radu sa đacima?

• Motivisati ih da uče. Zaintrigirati da dalje istražuju, saznaju, otkriju. Da prepoznaju svoj talenat i usude se da ga pretvore u sredstvo za rad. Ali, to je izazov i za roditelje, ne samo za profesore. Hrabrost da dopustiš deci da se ostvare i da ih podstakneš da gledaju u budućnost kroz ono što vole i umeju da rade. Da postanu ljudi koji imaju smelosti da zagrizu.