Kako preživeti polazak u prvi razred: Prvi veliki koraci u životima klinaca

Idemo redom: kad se samo setim kako sam ja bila uzbuđena prvog dana, pa lakovane cipelice, pa bla-bla… Uobičajene floskule koje ponavljamo našoj deci, a koje se aktiviraju ong trena kad naša deca krenu da prolaze kroz životne periode i situacije koje smo i mi sami prošli. Čini mi se da svaki put kada sam započela setni monolog o minulim danima mog detinjstva I mladosti, mojoj deci u uši ulete nekakvi čepovi od voska i pogled im izgovara onu čuvenu(koju sam i ja vrtela u glavi u njihovim godinama):   ˝Mama, priča opet o pričama iz prošlog veka kada su klečali na kukuruzu…˝

Naša iskustva imaju smisla samo onda kada nas deca pitaju nešto o njima. Vremena se menjaju, ljudska vrsta evoluira pa tako i životne lekcije kojima se mladi uče. Klinci uz konstantne impulse sa svih strana vrlo brzo imaju ogomne fajlove tuđih iskustva. Ponekad nam se čini da su njihove oči videle mnogo više nego što mi možemo da im prenesemo. Međutim, naše iskustvo ima jednu prednost u odnosu na njih, a to je da sve te fajlove obradi uz kritičko mišljenje, jer mi ipak ne jedemo baš sve što leti…

Predlog iskusnih roditelja je da u velikim životnim situacijama deci treba pustiti mamac I dati im priliku da oni pričaju a mi da slušamo. Vizuelizacija nepoznatih situacija je veoma dobra prilika da zaključimo kako se dete oseća u nekim prilikama. 

Kroz igru do zaključaka

Deca uzrasta od 5 do 7 godina se i te kako igraju životnih prilika i kroz njih uče i vežbaju kako se postavljamo u određenim situacijama. Eto ideje kako najbolje bez komisijsko ispitivanje doći do odgovora kako se dete oseća. Neka dete bude učiteljica, a roditelj učenik. Iscenirajte kroz smešne situacije neke od neprijatnijih mogućih ekcesa: odlazak u wc, zaboravljanje pribora, plakanje za roditeljima tj problem separacije, ispitivanje novog okruženja i susreti sa đacima starijih razreda koji vrlo često umeju da zauzmu stav predatora. Objasnite im da ćete uloge menjati I da nema pogrešnih situacija. Da svaka nova epizoda u životu pravi novo znanje i da su svi ljudi koje poznaju na različite, svoje načine prolazili kroz isto.

Socijalizacija

U svakom rezredu će se uvek pronaći neki drugar iz ulice ili vrtića. To su poznata lica, koja su deci preko potrebna u nepoznatim momentima. Kako se postaviti? Svako dete ima svoj tempo prilagođavanja okruženju. Ukoliko ste svom detetu predložili da uhvati za ruku prvog drugara kojeg prepozna, vodite računa da se neka deca prilagođavaju brže od ostalih. Da taj drugar iz vrtića želi da se približi novim drugarima I da to čini bez straha od odbijanja. Šta će onda biti sa njegovim parnjakom koji je možda malo zatvoreniji ili oprezniji pri sklapanju novih prijateljstava? Može biti odbačeno ili izolovano jer, ruku na srce… nisu baš ni sve učiteljice raspoložene da primećuju takve finese. Popunjavanje elektronskog dnevnika, programi, seminari… sve to troši ljude. U tom slučaju možda ne bi bilo loše da se dete uhvati ili da ga blagim dodirom usmerite ka drugaru koji se drži za ruku sa mamom ili tatom. Tako mu dajete priliku da on bude taj koji će u odnosu na drugog biti prodorniji. To je već korak napred ka jačem samopuzdanju.

Slobodno vreme nakon škole

Uh… koliko su naši roditelji voleli da daju na značaju tim velikim životnim stvarima sa pripremljenim strahovima I u pozorenjima da se život sad odjednom menja. Ma božanstveno

• sad kad kreneš u školu nećeš više moći da se igraš kao pre,
• sad kad krene škola, nema više televizije,
• sad kad krene škola, moraćeš u krevet sa kokškama…

Polazak u školu pripada detetu i novoj fazi baš onako kako je bilo to i sa prohodavanjem, skidanjem pelena, prvim zubićima, polaskom u vrtić… Sve te nove faze su prilika da detetu pokažemo da je to taj isti život obojen novim nijansama i novim izazovima, a ne šokovi od koih se dete uči da kasnije u životu teže prihvata promenu pozicije na poslu, raskid sa momkom ili selidbu. Detinjstvo je škola u kojoj učimo život. Neka ne bude puno strahova i upozorenja, već puno igre, radosti, druženja i učenja.