Kako muzika oblikuje decu?
Tatjana Jovanović Mirković je profesorka violončela u Muzičkoj školi “Mokranjac” u Beogradu, ali i jedan od osnivača orkestra “Metamorfozis” i umetinički direktor. Već decenijama prisutna u svetu muzike, Tatjana svakodnevno oblikuje generacije mladih umetnika, prenoseći im ne samo tehniku sviranja, već i razumevanje i ljubav prema klasičnoj muzici, zdravim životnim navikama kao i važnosti šireg sagledavanja perspektive. U razgovoru za boljionline.rs, govori o vrednosti muzičkog obrazovanja, izazovima savremenog muzičkog školovanja i o tome kako umetnost menja decu – i ostavlja trag za ceo život.
Kada pogledate decu koju podučavate, šta Vam je najlepše u tom procesu sazrevanja kroz muziku? Koje promene najviše uočavate, i na emotivnom i na mentalnom nivou?
Muzika koju oni upoznaju (uče kroz svoj instrument i kroz koju sazrevaju) nudi najplemenitiji vid sazrevanja, u kome su emotivno, mentalno i intelektualno stimulisani. Umetnčka muzka zahteva kompletnu posvećenost zarad napretka. S obzirom da je nastava individualna, jedan na jedan, najlepše je upravo pratiti taj proces sazrevanja različtih ličnosti, karaktera i razvoj od početka do kraja školovanja, od 7. do 19. godine.
Postoji mnogo istraživanja o benefitima muzičkog obrazovanja – od razvoja pažnje do emocionalne stabilnosti. Vi, kao neko ko je svakodnevno sa decom, šta biste iz svog iskustva posebno izdvojili kao dobrobit koju klasična muzika pruža mladima? Šta Vi uočavate kao razliku među decom koja pohađaju muzičku školu i one druge?
Benefit muzičog obrazovanja je višestruk, od stvaranja radnih navika u najranijem periodu, discipline, razvoja motoričkih sposobnosti koje se ne koristre u svakodnevnom životu, načina slušanja muzike i usvajanja novih znanja. Zatim upoznavanje kompozitotra i razvoja muzike i muzičkih dela kroz različite epohe, razvijanje mašte podstaknute muzikom koju izvode. Deca koja se bave muzikom, učenjem nekog instrumenta, pored dodatne veštine koju poseduju u odnosu na decu koja nisu u dodiru sa muzikom, imaju izraženu maštu, bolje razumeju matematiku i prirodne nauke, brže savladavaju školski program i imaju razvijene socijalne veštine.
Muzičko obrazovanje u Srbiji funkcioniše po precizno definisanom sistemu, koji često zahteva veliki napor i od učenika i profesora. Taj sistem se decenijama ne menja. Šta biste Vi menjali u tom sistemu? Da li je deci u muzičkim školama danas teže ili lakše nego ranijim generacijama?
U poređnju sa prošlim vremenima, deca danas imaju veću slobodu i prava, kako kod kuće i redovnoj školi, tako i u muzičkoj. Plan i program je moguće prilagoditi svakom detetu i njegovim sposobnostima, mogućnostima i potrebama, tako da naprednija deca mogu ići napred u tempu sopstvenog sazrevanja i angažovanja. Danas nije ni teže, ni lakše, u odnosu na ranije generacije, uvek je bilo pitanje individualne želje, pristupa i ličnih sposobnosti.
Postoje deca koja sviraju jer to zaista vole, ali nemaju ambiciju da se muzikom bave profesionalno. Kako da ih podržimo da ostanu u tom svetu bez pritiska i osećaja da moraju da „opravdaju“ vežbanje velikim planovima?
Veoma je važno od samog početka postaviti zdarv odnos prema muzici i radu. Kao profesor individualne nastave, pristup i odnos prema svakom detetu, njihovim željama, ciljevima i potrebama, razvijam od početka školovanja i važno je da čujem njihove želje kako bih kreirala rad i usmerila ih u skladu sa njihovim ličnim afinitetima. Ne tako retko, učenici nemaju istu ideju kao njihovi roditelji, često dolazi do mimoilaženja u mišljenju i željama, pa je i odgovrnost daleko veća, ali je na prvom mestu razvijanje ljubavi prema umetničkoj muzici, bez očekivanja da se osvajaju nagrade, već da se stvori zdrava sredina, nauči što više o muzici, razvija odnos prema umetnosti, talentu, slušanju muzike, kao i kulture odlaska na koncerte.
Takođe, imamo i obrnutu situaciju, još od najranijeg uzrasta, u kojoj profesori vrše pritisak na učenike, zarad ličnog uspeha i promocije, čime se deca izlažu nezdravom razvoju, ali i odnosu prema muzici i njenoj svrsi. Nagrade nemaju realne veze sa njihovim razvojem, ali najčešće postaju jedino merilo, smernica i cilj. Pohađanje muzičke škole ima za cilj edukaciju, muzičko i umetničko obrazovanje, čime se širi krug edukovane publike koja stvara jedno novo i civilizovano društvo.
Roditelji često balansiraju između podrške i očekivanja – kako im pomoći da ne preopterete decu, a da istovremeno budu vetar u leđa? Šta im najčešće govorite kada osete umor ili sumnju?
Jedino relevantno su razgovori, kako nastavnika i učenika, tako i stalno prisustvo i saradnja nastavnika i roditelja. Kada su svi spremni da učestvuju u razvoju, uz obostrano poverenje, daleko je lakše i produktivnije ostavriti zamišljene ciljeve, ići korak po korak i pratiti napredak deteta. Izuzetno je važna bezuslovna podrška roditelja bez nerealnih očekivanja, posebno na samom početku školovanja, ali i u periodu adolescencije, kako bi proces sazrevanja i učenja bio što konstruktivniji i deci dao veće samopouzdanje i zdrav razvoj.
Na kraju, šta biste poručili tinejdžerima koji možda osećaju da ih muzika oblikuje dublje nego što su spremni da priznaju – ali i roditeljima koji se pitaju da li je sve to vredno tolikog truda?
Umetnost nikada nije imala za polaznu tačku materijalnu ispaltivost, kao ni cilj. Svaka savladana veština je benefit i ne znači nužno da neko ko uči muziku mora profesionalno da se bavi time, naprotiv muzika im otvara i širi percepciju i stvara kreativni pristup njihovim novim poslovima i profesijama. Retki su slučajevi koji nisu prepoznali muziku kao sredstvo koje ih pokreće i profesiju kojom će se baviti, ali svršeni srednjoškolici nakon muzičke škole često upisuju neke od najzahtevnijih fakulteta poput Mašinskog, ETF-a, Ekonomije, ali i Filološkog fakulta, Filozofskog i mnogih drugih. Učenje sviranja instrumenta i savladavanje tehnika, umetničkog izraza, daje slobodu i kreativni pristup svakom drugom poslu.
U svetu u kojem je pažnja kratka, a vrednosti sve više merljive, razgovor s profesorkom Tatjanom Jovanović Mirković podseća nas da muzika i dalje ima moć da menja ljude. Muzika je alat kojim stvaramo generacije koje za sobom mogu da ostave mnogo više, ostvare mnogo više, ali I kako jedno istraživanje kaže – ljude sa visokorazvijenom empatijom. Da li bi i jedan roditelj imao viši cilj od ovoga?
