Generacija koja ne zna šta da radi kada ekran pocrni

Prvih nekoliko minuta možda bi delovalo kao mala neprijatnost. Ali šta ako struje nema satima? Šta ako se problem nastavi do večeri, pa i sutradan? Kako bi se snašla deca koja su navikla da jednim klikom dobiju odgovor na svako pitanje, da preko telefona provere šta imaju za domaći, da se dogovore sa drugarima ili da pozovu roditelje čim iskrsne nešto neplanirano? I kako bismo se snašli mi, odrasli, koji smo gotovo neprimetno prebacili veliki deo svakodnevnog života na internet?

Možda bi tek tada postalo jasno da nestanak struje nije samo pitanje mraka u stanu. Bio bi to trenutak u kojem bismo otkrili koliko smo svakodnevnih veština, odluka i odgovornosti prepustili tehnologiji, a koliko smo ih zaista preneli svojoj deci.

Kada pametni sat više ne može da pozove mamu

Pametni satovi koje deca nose kako bi roditelji mogli da ih pozovu, provere gde se nalaze ili prate njihov povratak iz škole mnogim porodicama donose osećaj sigurnosti. I razumljivo je zašto. Roditeljima je lakše kada mogu da provere da li je dete krenulo kući, a deci je jednostavnije da se jave kada im je potrebna pomoć. Međutim, vredi se zapitati šta se događa kada ta veza iznenada nestane. Da li dete zna kojim putem treba da se vrati kući, šta da uradi ako naiđe na zatvorenu ulicu, kome može da se obrati ako se uplaši i kako da postupi ako se dogovoreni plan promeni?

Naravno, nestanak struje ne znači nužno da će svaki pametni sat istog trenutka prestati da radi. Neki uređaji imaju sopstvenu bateriju, a mobilne mreže mogu da nastave da funkcionišu neko vreme. Ipak, ako se prekid produži, ako se baterija isprazni ili komunikaciona mreža prestane da radi, dete i roditelj mogu da ostanu bez načina povezivanja na koji su se oslanjali. Upravo zato je važno da tehnologija bude dodatni sloj sigurnosti, a ne jedini plan koji dete poznaje.

Odgovornost se nekada vežbala svakog dana

Postoji jedna veština koju smo nekada usvajali gotovo neprimetno, bez posebnih aplikacija, roditeljskih kontrola i stalnih provera lokacije: odgovornost za sopstveno kretanje i dogovoreno vreme. Znalo se kada se završava škola, kojim putem se ide kući i da nema nepotrebnog zadržavanja. Kada stigneš kući, sa fiksnog telefona pozoveš mamu ili tatu u kancelariju i javiš da si stigao. Danas fiksni telefon u mnogim domovima više ni ne postoji, a roditelji i deca uglavnom komuniciraju preko mobilnih telefona i aplikacija.

Nije poenta u tome da je nekada sve bilo bolje, niti da su deca ranije bila bezbrižna i samostalna po prirodi. I tada su postojali strahovi, nezgode i neodgovorno ponašanje. Razlika je u tome što su deca svakodnevno imala priliku da uvežbavaju određene veštine: da zapamte put, procene koliko im je vremena potrebno, poštuju dogovor i preuzmu odgovornost za ono što se od njih očekuje. Roditelji nisu mogli u svakom trenutku da provere gde se dete nalazi, pa su ga postepeno učili kako da se snađe bez njihovog neposrednog nadzora.

Posle škole nije bilo skrolovanja po internetu da bismo se opustili. Knjige bi se ostavile, domaći bi se završio, a onda se išlo napolje, uz dogovor do kada treba da se vratimo. Slobodno vreme nije uvek bilo organizovano, ispunjeno sadržajima ili unapred osmišljeno. Deca su sama smišljala šta će da rade, dogovarala se, rešavala nesuglasice i podnosila dosadu. Nisu sve te situacije bile prijatne, ali su predstavljale priliku da se razvijaju samostalnost, strpljenje i sposobnost da se problem reši bez pozivanja odraslih ili traženja gotovog odgovora na ekranu.

Danas imamo mnogo više mogućnosti da budemo povezani sa decom, ali moramo da se zapitamo da li smo, u želji da ih zaštitimo, ponekad počeli da uklanjamo i one male svakodnevne situacije u kojima ona uče da se oslone na sebe.

„Mama, šta imamo za domaći?“ – pitanje koje postavljamo u roditeljskoj Viber grupi

Zamislimo da dete dođe iz škole, otvori svesku i shvati da ne zna šta je nastavnica zadala za domaći. Nekada bi pozvalo druga ili drugaricu, prelistalo beleške, pokušalo da se seti šta je rečeno na času ili bi sledećeg dana moralo da prihvati posledice toga što nije zapisalo zadatak. Danas se fotografija stranice iz udžbenika ili sveske često pojavi u Viber grupi roditelja, a domaći zadatak stigne gotovo bez ikakvog napora.

Naravno, roditeljske grupe imaju svoju svrhu. One mogu da budu veoma korisne za razmenu važnih informacija, naročito kada dete izostane iz škole ili kada postoji nejasnoća koju treba razrešiti. Problem nastaje kada grupa postane produžetak dečje sveske, a roditelji počnu da preuzimaju odgovornost za to da dete zna šta treba da uradi, šta treba da ponese i šta je propustilo da zapiše.

Kada dete ne zapiše domaći, a mi odmah tražimo fotografiju od drugog roditelja, rešili smo konkretan problem. Ali ako se to ponavlja iz dana u dan, da li dete uopšte dobija priliku da nauči kako da vodi beleške, organizuje svoje obaveze i snosi odgovornost za sopstveni propust? Ako se svaki zaboravljeni zadatak, izgubljena informacija ili propušten dogovor nadoknadi porukom u grupi, dete može da stekne utisak da će se neko drugi uvek pobrinuti da ništa ne pođe po zlu.

Ista stvar događa se kada roditelji svakog jutra proveravaju da li je spakovan pribor, kada se fotografiše raspored časova jer dete ne zna šta treba da ponese ili kada se svaki nesporazum sa drugarima odmah rešava porukama između odraslih. Tehnologija olakšava organizaciju, ali ponekad nas navodi da uklonimo upravo one male prepreke preko kojih deca uče da organizuju sopstveni život.

Šta bi se još dogodilo kada bi internet nestao?

Škola je samo jedan deo priče. Internet se uvukao u toliko svakodnevnih aktivnosti da ga često više i ne primećujemo. Deca preko njega slušaju muziku, gledaju filmove, igraju igrice, razgovaraju sa prijateljima, pronalaze informacije i organizuju slobodno vreme. Kada im postane dosadno, ne moraju da smisle šta bi mogla da rade. Dovoljno je da posegnu za telefonom. Kada ne znaju odgovor, mogu da ga potraže. Kada se nečim uznemire, mogu da se prebace na drugi sadržaj. Kada ne znaju kako da provedu vreme sami sa sobom, ekran je uvek tu.

A šta bi se dogodilo kada bi ekran zaista pocrneo? Da li bi dete znalo da napravi plan za popodne, da pozove prijatelja sa kojim može da se vidi, da pronađe knjigu, društvenu igru ili aktivnost koja ne zahteva digitalni podsticaj? Da li bi umelo da podnese dosadu bez osećaja da mora odmah da je prekine? I da li bi znalo kako da se dogovori sa drugarima ako ne može da im pošalje poruku pet minuta pre susreta?

Postoje i sasvim praktične situacije. Ako ne radi internet, dete možda neće moći da proveri elektronski dnevnik, otvori digitalni udžbenik ili pristupi materijalu koji nastavnik deli onlajn. Ako je naviklo da svaki problem rešava pretragom, možda će mu biti teško da se seti šta već zna, da razmisli sopstvenom glavom ili da potraži odgovor u knjizi. Ako mu se isprazni telefon dok je napolju, moraće da zna kako da se vrati kući, kome da se obrati i kako da proceni da li je situacija bezbedna.

I odrasli bi se suočili sa sličnim problemima. Ne bismo mogli da proverimo stanje na računu, platimo račun putem aplikacije, pošaljemo elektronski dokument, obavimo video-poziv ili pristupimo poslu koji se odvija isključivo preko interneta. Oni koji rade od kuće možda ne bi mogli da nastave posao, a porodice koje se oslanjaju na aplikacije za navigaciju morale bi da pronađu drugi način da stignu do odredišta. Ako elektronsko plaćanje ne bi bilo dostupno, morali bismo da se oslonimo na gotovinu, pod uslovom da bankomati i platni sistemi i dalje rade.

Čak bi i jednostavne stvari, poput pronalaženja telefonskog broja, mogle da postanu problem. Koliko brojeva telefona danas znamo napamet? Koliko ljudi bismo mogli da pozovemo sa drugog uređaja kada bismo izgubili pristup sopstvenom telefonu? Koliko važnih podataka čuvamo isključivo u digitalnom obliku, bez kopije na drugom mestu? A koliko puta tokom dana posegnemo za telefonom ne zato što nam je zaista potreban, već zato što smo navikli da svaki slobodan trenutak popunimo sadržajem?

Dugotrajan nestanak struje imao bi mnogo ozbiljnije posledice od nedostupnosti društvenih mreža. Mogao bi da ugrozi rad zdravstvenih ustanova, snabdevanje, komunikaciju i druge važne sisteme. Zato je važno razlikovati običnu neprijatnost od stvarnog rizika i pripremiti se za situacije u kojima tehnologija ne može da nam bude dostupna. Ali čak i kada je reč o sasvim običnom danu, vredi razmisliti koliko smo se navikli na to da nam uređaji olakšavaju gotovo svaki korak.

Veštine koje ne mogu da se preuzmu aplikacijom

Deci su danas potrebne digitalne veštine, ali su im potrebne i one koje se ne razvijaju samim korišćenjem tehnologije. Potrebno je da nauče kako da procene situaciju, donesu odluku bez trenutne potvrde odrasle osobe, zapamte važne informacije, organizuju obaveze i preuzmu odgovornost za svoje postupke. Potrebno je da umeju da traže pomoć kada je to neophodno, ali i da prepoznaju kada mogu samostalno da reše problem.

Važno je i da nauče da podnose frustraciju. Internet je stvorio okruženje u kojem su odgovori brzi, sadržaji se smenjuju bez čekanja, a dosada može da se prekine u nekoliko sekundi. Međutim, stvarni život ne funkcioniše tako. Nekada moramo da čekamo, da pokušamo ponovo, da razgovaramo sa nekim ko se ne slaže sa nama ili da prihvatimo da ne možemo odmah da dobijemo ono što želimo. Te veštine ne nastaju preko noći, već se razvijaju kroz svakodnevne situacije u kojima dete ima dovoljno prostora da pokuša, pogreši i nauči.

Ako svaki problem rešimo umesto deteta, ako svaki trenutak dosade popunimo ekranom i ako svaku nesigurnost uklonimo proverom lokacije, porukom ili pozivom, možda ćemo mu kratkoročno olakšati život. Dugoročno, međutim, rizikujemo da mu uskratimo prilike da izgradi poverenje u sopstvene sposobnosti.

To ne znači da treba da ukinemo pametne satove, roditeljske grupe ili digitalne alate. Oni imaju svoju vrednost, a u mnogim situacijama mogu da doprinesu sigurnosti i boljoj organizaciji. Pitanje je da li ih koristimo kao podršku detetovom razvoju ili kao zamenu za razvoj veština koje bi dete vremenom trebalo da usvoji.

Da li bismo mogli 24 sata bez ekrana?

Možda ne moramo da čekamo da nestane struja kako bismo saznali odgovor. Možemo da počnemo mnogo jednostavnije: da jedan deo dana provedemo bez telefona, da pustimo dete da samo zapiše domaći i spakuje torbu, da se sa njim dogovorimo o povratku kući i da ga ne podsećamo na svaki korak. Možemo da ga ohrabrimo da samo pozove druga, osmisli slobodno vreme ili pokuša da reši problem pre nego što mi uskočimo da ga rešimo umesto njega.

Porodični izazov od 24 sata bez digitalnih uređaja, uz prethodni dogovor o bezbednosti i načinu komunikacije, mogao bi da bude zanimljiv eksperiment. Ne kao kazna i ne kao dokaz da su telefoni loši, već kao prilika da vidimo šta nam nedostaje kada ih odložimo. Kako provodimo vreme? O čemu razgovaramo? Šta radimo kada nam postane dosadno? Koliko nam je teško da se organizujemo bez aplikacija i koliko brzo posežemo za ekranom čim nastane tišina?

Za mlađu decu takav izazov mora da bude prilagođen uzrastu, a roditelji ne bi trebalo da ukidaju uređaje koji su neophodni za bezbednost ili hitnu komunikaciju. Cilj nije da deca ostanu bez podrške, već da postepeno nauče da se snalaze i kada digitalni alati nisu dostupni.

Jer možda najvažnije pitanje nije šta bismo radili kada bi sutra nestalo struje. Važnije je šta danas radimo dok je još imamo.

Da li decu učimo da koriste tehnologiju ili ih, sasvim nesvesno, učimo da bez nje ne mogu? I kada bi sutra ekran zaista pocrneo, da li bi znala šta da rade  ili smo im toliko olakšali svakodnevicu da smo zaboravili da ih pripremimo za život izvan nje?