Šta ste zapravo dali aplikacijama kada ste kliknuli „Prihvati sve“?
Da li ste otprilike svesni koliko ste puta u životu kliknuli na ono famozno „Prihvati sve kolačiće“? Hiljadu puta? Dve hiljade? Koliko ste puta pritisnuli „Slažem se“ samo da biste konačno otvorili tekst koji želite da pročitate, preuzeli aplikaciju, pogledali video, napravili nalog ili dobili neku „besplatnu“ uslugu? Koliko sajtova, aplikacija, društvenih mreža, cloud servisa, AI alata i programa kojima ste nekada dali dozvolu danas ima pristup nekom delu vašeg digitalnog života?
Verovatno ne znate. I to nije zato što vas ne zanima. Naprotiv. Problem je što su uslovi korišćenja često napisani tako da bi prosečnom čoveku trebalo nekoliko sati da ih pročita, a mi smo već umorni dok dođemo do druge stranice. Hoćemo ono zbog čega smo otvorili aplikaciju, želimo da vidimo fotografiju, pročitajmo tekst, napravimo sliku uz pomoć AI-ja, sačuvamo fotografije u oblaku – i samo kliknemo „Prihvati sve“.
Jer, zaboga, šta bi moglo da se desi?
Pa, možda mnogo više nego što mislimo.
Besplatno zapravo često nije besplatno
Godinama smo naučeni da internet funkcioniše po principu: ako nešto ne plaćamo novcem, onda je besplatno. Međutim, u digitalnom svetu cena često nije izražena u dinarima ili evrima. Plaćamo podacima, pažnjom, navikama, lokacijom, interesovanjima, kontaktima, a ponekad i sadržajem koji sami učitamo.
A fotografije su posebno zanimljive.
Jer kada aplikaciji damo pristup fotografijama, nismo joj nužno dali samo mogućnost da vidi fotografiju. U zavisnosti od toga kako je usluga napravljena i šta njena pravila dozvoljavaju, sistem može da analizira ono što se na fotografiji nalazi, da prepoznaje lica, grupiše fotografije prema osobama ili sadržaju, izvlači određene podatke i povezuje ih sa drugim informacijama.
Jedna fotografija tako može postati mnogo više od uspomene sa letovanja.
Na fotografiji možda postoji mnogo više nego što vidite
Pogledajte jednu sasvim običnu fotografiju porodice na moru. Na prvi pogled: mama, tata, dete i plaža.
Ali softver može da „vidi“ lice svakog člana porodice, automobile u pozadini, naziv restorana, tekst na tabli, približnu lokaciju, predmete, odeću, kuću ili hotel, pa čak i da poveže osobu sa drugim fotografijama na kojima se pojavljuje.
A sada zamislite da aplikacija nema jednu vašu fotografiju, nego njih nekoliko hiljada.
Fotografije deteta od prve godine života. Rođendani. Školske priredbe. Letovanja. Porodična okupljanja. Fotografije iz kuće. Fotografije sa prijateljima. Partner. Roditelji. Posao. Putovanja.
Odjednom više ne govorimo o albumu.
Govorimo o vizuelnoj hronologiji jednog života.
Najosetljivija stvar možda nije fotografija, već vaše lice
Ovo je deo priče koji većina ljudi ne razume.
Kada sistem koristi tehnologiju prepoznavanja lica, fotografija može biti pretvorena u takozvani face embedding – matematičku reprezentaciju karakteristika lica koja može da služi za njegovo prepoznavanje i poređenje sa drugim fotografijama.
Dakle, kompanija ne mora da čuva samo fotografiju.
Može da postoji i podatak izveden iz vašeg lica.
Američka Federalna trgovinska komisija (FTC) upravo je zbog ovakve prakse intervenisala protiv kompanije Everalbum, koja je razvijala aplikaciju za čuvanje i organizovanje fotografija. FTC je utvrdio da je kompanija, prema navodima regulatora, koristila tehnologiju prepoznavanja lica na fotografijama korisnika bez odgovarajuće saglasnosti i da je njihove fotografije koristila za razvoj sopstvene tehnologije prepoznavanja lica. Kao deo nagodbe, kompaniji je naloženo da pribavi izričitu saglasnost za takvu upotrebu i da izbriše određene fotografije, biometrijske podatke, modele i algoritme razvijene korišćenjem tih fotografija.
To je veoma važna razlika.
Fotografija je slika. Biometrijski model je podatak o vama.
A šta ako se vaše lice spoji sa drugim podacima?
Tu stvar postaje mnogo ozbiljnija.
Zamislite da neko ima vašu fotografiju, ali istovremeno može da poveže vaše lice sa imenom, profilom na društvenim mrežama, lokacijom ili drugim informacijama koje postoje na internetu.
Tada više nije dovoljno reći: „Pa dobro, neka imaju moju fotografiju.“
Jer fotografija može postati ključ koji povezuje različite delove vašeg digitalnog identiteta.
FTC je upozorio da biometrijske tehnologije mogu omogućiti identifikovanje ljudi na određenim mestima i tako otkriti veoma osetljive informacije o njihovom životu. Velike baze biometrijskih podataka istovremeno mogu biti privlačna meta za zlonamerne aktere. (Federal Trade Commission)
Drugim rečima, problem nije samo u tome ko vas vidi.
Problem je i u tome ko može da vas poveže sa onim što već postoji o vama.
Fotografije mogu postati gorivo za AI
Još jedna stvar o kojoj malo ko razmišlja jeste mogućnost korišćenja fotografija za razvoj tehnologije.
Kada kompanija dobije veliki broj fotografija, one mogu imati vrednost za treniranje ili poboljšavanje određenih algoritama, naročito kada se radi o sistemima za prepoznavanje lica ili analizu slike.
Slučaj Everalbum pokazuje da ovo nije samo teorijska mogućnost. FTC je naveo da je kompanija koristila milione slika lica izdvojenih iz fotografija korisnika zajedno sa drugim skupovima podataka za razvoj svoje tehnologije prepoznavanja lica.
Zato je važno razumeti jednu stvar: kada uploadujete fotografiju, ne morate nužno znati šta će sve softver moći da uradi sa informacijama koje se iz nje mogu izvući.
I upravo zato uslovi korišćenja nisu formalnost koju treba samo preskočiti.
„Ali ja nemam ništa tajno“
Ovo je najčešća rečenica kada govorimo o privatnosti.
„Nemam šta da krijem.“
Ali privatnost nije isto što i skrivanje.
Možda nemate tajnu. Ali možda ne želite da neko zna gde vam dete ide u školu. Ne želite da neko poveže vaše lice sa adresom. Ne želite da fotografija iz vašeg doma zauvek ostane na nekom serveru. Ne želite da fotografije vašeg deteta postanu deo baze koju vi nikada niste nameravali da napravite.
A posebno je problematično to što dete nije moglo da odluči da li želi da njegov digitalni trag bude napravljen.
Roditelj je fotografisao. Aplikacija je sačuvala. Sistem je analizirao. I dete jednog dana može odrasti u svetu u kojem je njegovo lice već godinama deo nečijeg digitalnog sistema.
Najgora stvar nije kada neko vidi fotografiju
Možda je vreme da prestanemo da se pitamo samo: „Da li neko može da vidi moje fotografije?“
Mnogo važnije pitanje je:
Šta neko može da zaključi iz mojih fotografija?
Jer fotografija žene na plaži može da pokaže gde je bila.
Deset fotografija može pokazati sa kim putuje.
Stotinu fotografija može pokazati ko su joj prijatelji, ko joj je porodica, kakav automobil vozi, kakav život vodi, gde izlazi, šta kupuje i koja mesta posećuje.
A hiljade fotografija, posmatrane zajedno, mogu napraviti sasvim drugačiju sliku.
Ne više fotografiju. Profil čoveka.
A onda dolazi ono čega se najviše treba plašiti
Podaci jednom dati digitalnom sistemu mogu završiti tamo gde nikada nismo planirali da budu.
Mogu biti zloupotrebljeni, pogrešno upotrebljeni, nenamerno izloženi ili kompromitovani. FTC posebno upozorava da velike baze biometrijskih podataka predstavljaju privlačnu metu za napadače.
A za razliku od lozinke, lice ne možete promeniti.
Ako neko ukrade lozinku, napravite novu.
Ako neko ukrade podatak o vašem licu, ne možete otići u podešavanja i pritisnuti: „Promeni lice.“
Zato je biometrija toliko osetljiva.
Posebno oprezno sa fotografijama dece
Ovde bih roditeljima posebno skrenula pažnju.
Nije problem samo u tome što ste objavili fotografiju svog deteta na Instagramu. Problem može nastati mnogo ranije – kada fotografije deteta automatski sinhronizujete sa cloud servisom, date aplikaciji pristup čitavoj galeriji ili ih uploadujete u AI alat.
Svaka od tih fotografija može sadržati lice, lokaciju, druge osobe, školu, kuću, navike i druge informacije.
I što ih je više, to slika može postajati detaljnija.
Zato pitanje više nije samo: „Da li smem da objavim ovu fotografiju?“
Treba pitati i: „Kome sam dozvolila da je analizira?“
Nema besplatnog ručka
Možda zato sledeći put kada vam se pojavi ono malo dugme „Prihvati sve“, ne morate da čitate 47 strana pravnog teksta.
Ali zastanite na trenutak.
Ako aplikacija traži pristup vašim fotografijama, pitajte se da li joj je zaista potreban pristup celoj galeriji.
Ako traži mikrofon – zašto?
Ako traži lokaciju – zašto?
Ako je AI alat, šta se dešava sa fotografijom koju mu šaljete?
Da li se čuva? Koliko dugo? Da li se koristi za poboljšavanje sistema? Može li je kompanija koristiti za razvoj svojih modela? Može li se deliti sa drugim kompanijama?
Jer ono staro pravilo da nema besplatnog ručka nigde možda nikada nije bilo tačnije nego na internetu.
Svaki put kada nešto prihvatimo samo zato što želimo da stignemo do sadržaja koji nas zanima, možda plaćamo cenu koju ne vidimo.
A fotografije su među najličnijim stvarima koje posedujemo.
Zato sledeći put kada aplikacija zatraži pristup vašim fotografijama, nemojte razmišljati samo o tome da li joj verujete dovoljno da ih vidi. Razmislite i o tome šta bi mogla da sazna iz njih.
Jer vaše fotografije nisu samo vaše fotografije. One mogu da budu mapa vašeg života.
