Neuronauka upozorava da se mozak ne zamara od skrolovanja, već od stvarnog sveta

Neuronaučnici smatraju da se nešto veoma slično događa i posle višesatnog skrolovanja. Svet oko nas nije postao manje zanimljiv. Knjiga, razgovor, šetnja, igra sa detetom ili obična vožnja bicikla nisu izgubili svoju vrednost. Ali mozak, koji je satima primao novu sliku, novi zvuk i novu emociju svakih nekoliko sekundi, privremeno podiže prag onoga što smatra dovoljno zanimljivim.

Možda upravo zato današnje roditeljstvo krije veliki paradoks. Generacije roditelja pre interneta ulagale su ogromnu energiju da što više stimulišu dečiji mozak  knjigama, muzikom, sportom, putovanjima, društvenim igrama i istraživanjem sveta. Danas se isti ti roditelji bore za potpuno suprotan cilj. Pokušavaju da smanje broj stimulansa, da vrate dokolicu, tišinu i trenutke u kojima se, naizgled, ne događa ništa. Ne zato što je dosada korisnija od igre, već zato što je postala retkost.

Šta se zapravo događa u mozgu?

Kada govorimo o društvenim mrežama, često čujemo da „telefon luči dopamin“. To nije tačno. Dopamin nije hormon sreće, niti ga proizvodi telefon. On je deo složenog sistema koji učestvuje u motivaciji, učenju i očekivanju nagrade.

Zamislite mozak kao laboratoriju u kojoj neprestano rade različiti hemijski glasnici. Kada čitate knjigu, oni rade mirnijim ritmom. Kada razgovarate sa prijateljem, aktiviraju se drugačije moždane mreže nego kada rešavate matematički zadatak ili trčite. Svaka aktivnost ima svoj „hemijski potpis“.

Kod beskonačnog skrolovanja taj ritam postaje potpuno drugačiji. Na svakih nekoliko sekundi pojavljuje se nova informacija, nova boja, novo lice, nova emocija. Mozak ne dobija dovoljno vremena da obradi prethodni sadržaj, već odmah prelazi na sledeći. Ne radi intenzivnije nego inače radi drugačije. Neprestano se prebacuje sa jedne informacije na drugu.

To je kao da tokom dva sata niko neprestano menja televizijske kanale dok pokušavate da gledate film. Niste fizički umorni, ali osećate mentalni zamor.

Zašto posle skrolovanja knjiga odjednom deluje dosadno?

Jedan od najvažnijih pojmova u neuronauci danas jeste prag stimulacije.

Što je mozak duže izložen veoma intenzivnim i brzo promenljivim stimulansima, to mu je potrebno više novina da bi održao isti nivo pažnje. Posle nekoliko sati kratkih videa koji se smenjuju na svakih desetak sekundi, nije se promenila knjiga. Nije se promenila ni učionica. Nije se promenio razgovor sa roditeljima.

Promenio se samo trenutni prag onoga što mozak doživljava kao dovoljno uzbudljivo.

Upravo zato mnogi roditelji opisuju gotovo istu situaciju. Dete ostavi telefon, pogleda oko sebe i posle nekoliko minuta kaže: „Dosadno mi je.“

Neuronauka kaže da to nije nužno znak lenjosti ili neposlušnosti. To je očekivana posledica mozga koji pokušava da se prilagodi potpuno drugačijem tempu stimulacije.

Mozak ne voli samo uzbuđenje. Potrebna mu je i dokolica.

Možda zvuči paradoksalno, ali jedan od najvažnijih poslova mozga odvija se upravo kada spolja deluje da ne radi ništa.

Kada sedimo na klupi, gledamo kroz prozor voza ili šetamo bez telefona u ruci, aktivira se takozvana Default Mode Network  mreža moždanih regiona koja je povezana sa unutrašnjim razmišljanjem, povezivanjem uspomena, planiranjem budućnosti, maštom i razumevanjem sopstvenih emocija.

Upravo tada mozak “slaže fioke”. Sortira informacije, povezuje iskustva i stvara nove ideje.

Zato psiholozi već godinama upozoravaju da dosada nije neprijatelj razvoja. Naprotiv. Ona je prostor u kojem nastaju kreativnost i samostalno razmišljanje.

Ako svaki trenutak tišine odmah popunimo ekranom, mozak sve ređe dobija priliku da uđe u taj režim rada.

Šta pokazuju najveća istraživanja?

Jedno od najznačajnijih istraživanja razvoja dečijeg mozga, ABCD Study, godinama prati više od 11.000 dece i adolescenata u Sjedinjenim Američkim Državama. Rezultati pokazuju da je intenzivnija upotreba digitalnih medija povezana sa razlikama u pažnji, impulsivnosti i kvalitetu sna. Istraživači istovremeno naglašavaju da razvoj mozga zavisi od mnogo faktora i da se ne može tvrditi da je ekran jedini uzrok ovih promena. Upravo zato je važno posmatrati celokupno okruženje deteta, a ne samo vreme provedeno na telefonu.

Sličan zaključak donelo je i Američko psihološko udruženje (APA) u smernicama za korišćenje društvenih mreža kod adolescenata. Njihova preporuka roditeljima nije da broje svaki minut pred ekranom, već da obrate pažnju na to kako digitalne navike utiču na san, raspoloženje, učenje, odnose sa vršnjacima i sposobnost održavanja pažnje.

Drugim rečima, dva sata provedena u razgovoru sa prijateljima ili učenju stranog jezika nisu isto što i dva sata beskonačnog skrolovanja kratkih videa.

Šta roditelj može da uradi već danas?

Dobra vest je da se mozak izuzetno uspešno prilagođava. Baš kao što se privremeno navikne na veoma intenzivnu stimulaciju, tako se može ponovo navići na sporiji ritam.

Zato nije najvažnije samo ugasiti telefon. Mnogo je važnije šta dolazi posle toga.

Umesto da dete odmah pređe sa ekrana na domaći zadatak, dajte mozgu desetak ili petnaest minuta da uspori. Kratka šetnja, vožnja bicikla, igra sa kućnim ljubimcem, crtanje, slaganje kockica ili čak običan razgovor za stolom predstavljaju svojevrsni „most“ između digitalnog i stvarnog sveta.

Pokušajte da u toku dana postoji makar jedan period od tridesetak minuta u kojem niko u kući ne koristi ekran. Bez televizora u pozadini, bez telefona u rukama i bez potrebe da se svaka tišina nečim popuni. U početku će deci možda zaista biti dosadno.

Ali upravo tada njihov mozak ponovo počinje da radi ono za šta je evolucijski i razvijen  da mašta, povezuje, planira i stvara.

Možda najveći cilj savremenog roditeljstva više nije da detetu pružimo što više stimulacije.

Možda je mnogo važnije da mu sačuvamo sposobnost da uživa i onda kada stimulacije nema.

Jer tek kada mozak ponovo nauči da mu je dovoljno šuštanje lišća posle vatrometa, možemo reći da nije izgubio najvažniju sposobnost  da sam pronađe smisao, bez pomoći ekrana.