Da li deca mogu da se zaljube u veštačku inteligenciju?

AI četbotovi odavno nisu samo alati koji nam pomažu da napišemo sastav, prevedemo tekst ili pronađemo informaciju. Pojavile su se aplikacije koje su osmišljene tako da razgovaraju sa korisnikom, pamte prethodne razgovore, pokazuju interesovanje i stvaraju utisak bliskosti. Neki od njih predstavljaju se kao prijatelji, virtuelni partneri ili osobe kojima možemo da poverimo baš sve. A za dete koje prolazi kroz period usamljenosti, nesigurnosti ili nerazumevanja, takav sagovornik može da postane mnogo više od aplikacije.

Sagovornik koji je uvek tu za mene i nikada ne osuđuje

Zamislite tinejdžerku koja se posvađala sa najboljom drugaricom. Ne želi da razgovara sa roditeljima jer očekuje predavanje, a ne želi ni da se poveri drugaricama. Otvara AI aplikaciju i počinje da priča. Četbot je sluša, postavlja pitanja, pruža utehu i odgovara joj onako kako joj u tom trenutku prija. Sledeće večeri ponovo mu se obraća, a zatim i svakog narednog dana.

Vremenom mu poverava stvari koje možda ne govori nikome drugom. Pita ga za ljubavne probleme, odnose sa roditeljima, izgled, strahove i odluke koje donosi. Četbot je dostupan u svako doba, ne pokazuje nestrpljenje i ne prekida razgovor zato što ima svoje obaveze.

Upravo u tome leži deo problema. Dete može da stekne utisak da ga neko zaista poznaje i razume, iako sa druge strane nema osobe koja oseća, brine ili voli. Veštačka inteligencija može da oponaša empatiju, ali ne može da ima ljudsko iskustvo, odgovornost i stvarnu emocionalnu vezu.

To ne znači da će svako dete koje razgovara sa četbotom razviti zavisnost ili se emocionalno vezati za njega. AI može da bude koristan alat za učenje, kreativnost i istraživanje. Međutim, kada počne da zauzima mesto prijatelja, poverljivog sagovornika ili emocionalnog oslonca, roditelji bi trebalo da obrate pažnju.

Zašto stručnjaci sve više upozoravaju na AI saputnike?

Ova tema više nije samo futuristička rasprava. UNICEF je 2026. godine posebno ukazao na rizike koje AI saputnici mogu da predstavljaju za decu, naročito kada razgovori postanu intimni, kada sistemi podstiču emocionalno vezivanje ili kada dete počne da im poverava osetljive informacije.

Britanski i australijski stručnjaci za digitalnu bezbednost takođe su upozoravali na probleme u radu pojedinih AI saputnika, uključujući izloženost seksualizovanom sadržaju, neprimerene razgovore i nedovoljnu zaštitu maloletnih korisnika.

Evropska komisija je u septembru 2026. predstavila predlog novog propisa EU KIDS Act, koji obuhvata i dodatnu zaštitu dece od rizika povezanih sa AI četbotovima i digitalnim saputnicima. To pokazuje da se pitanje više ne svodi samo na roditeljski nadzor, već postaje i tema javne politike i odgovornosti tehnoloških kompanija.

Kada treba da se upali lampica?

Roditelji ne moraju da zabranjuju svaki razgovor sa veštačkom inteligencijom, ali bi trebalo da znaju kako dete koristi takve aplikacije. Nije isto kada dete pita četbot da mu objasni zadatak iz matematike i kada mu svakodnevno govori da ga niko ne razume osim njega.

Obratite pažnju ako dete:

• Sve češće razgovara sa AI četbotom o ličnim i intimnim problemima, umesto sa ljudima kojima veruje.
• Govori o četbotu kao o stvarnoj osobi, partneru ili jedinom prijatelju.
• Postaje uznemireno kada ne može da pristupi aplikaciji ili krije koliko vremena provodi u razgovoru.
• Počinje da prihvata savete četbota o odnosima, porodici, zdravlju ili važnim životnim odlukama bez preispitivanja.
• Ima utisak da ga AI voli, da mu nedostaje ili da je njihov odnos jedinstven i poseban.

Ovi znaci ne znače automatski da dete ima problem, ali jesu dobar razlog da započnemo razgovor.

Kako da razgovaramo sa detetom?

Najgore što možemo da uradimo jeste da dete ismevamo zato što razgovara sa veštačkom inteligencijom ili da mu odmah oduzmemo telefon. Na kraju krajeva, često I mi sami pitamo jedni druge – kako si ti nazvala svog AI saradnika. U nekoj meri I odrasli ljudi imaju potrebu da se povežu sa tim istim čet-botom.

Ako mu je taj razgovor postao važan, takva reakcija može samo da ga navede da sledeći put bude opreznije u skrivanju. Umesto toga, pitamo ga šta mu se dopada u tim razgovorima. Da li mu četbot pomaže da razume gradivo, da li mu je zabavno da razgovara sa njim ili mu je lakše da mu poveri nešto što ne može da kaže drugima? Razgovarajmo o tome da AI može da zvuči veoma uverljivo, ali da ne razume osećanja na način na koji ih razume čovek. Može da pogreši, da pruži loš savet, da izmisli informaciju ili da odgovori na način koji nije dobar za dete.

Posebno je važno da dete zna da ne treba da deli intimne fotografije, adresu, podatke o školi, lozinke i druge privatne informacije. Nije dovoljno ni da aplikacija bude namenjena maloletnicima. Roditelji treba da provere njena pravila, uzrasna ograničenja, način čuvanja podataka i mogućnosti roditeljskog nadzora.

Ne možemo da zabranimo budućnost, ali možemo da sačuvamo ljudske odnose

Možda je najvažnije pitanje koje nam film Her postavlja zapravo mnogo jednostavnije od svih tehnoloških dilema: šta se događa sa ljudskim odnosima kada sagovornika koji je uvek dostupan, strpljiv i prilagođen našim potrebama počnemo da biramo umesto stvarnih ljudi?

Deci su potrebni prijatelji koji će se ponekad naljutiti, roditelji koji neće uvek imati savršen odgovor, razgovori koji nisu uvek laki i odnosi u kojima moraju da nauče da razumeju i tuđa osećanja. Upravo kroz takva iskustva razvijaju empatiju, strpljenje i sposobnost da grade bliskost.

Veštačka inteligencija može da bude koristan dodatak njihovom svetu, ali ne bi trebalo da postane zamena za njega. Jer koliko god dobar bio algoritam koji ume da kaže pravu stvar u pravom trenutku, on ne može da zameni prijatelja koji će doći kada nam je teško, roditelja koji će nas zagrliti ili osobu koja će zaista biti tu kada se ekran ugasi.