Da li je u redu da roditelji prate telefone svoje dece? Evo šta kaže psihološkinja

Oduvek je bilo i biće – tinejdžeri žele privatnost i slobodu, roditelji sigurnost i kontrolu. Ništa novo. Ipak, tehnologija je donela nove mogućnosti. Aplikacije za praćenje telefona otvorile su novo pitanje: da li je to način da se spreče problemi ili se tako stvaraju novi izazovi – narušavanje odnosa i gubitak poverenja? Neki smatraju da je u današnjem digitalnom dobu nadzor neophodan, drugi veruju da preterana kontrola može izazvati suprotan efekat – još veće povlačenje dece i sakrivanje informacija.

Gde je granica? Da li je zaista potrebno da roditelji znaju svaki korak svoje dece? Kako postići balans između zaštite i poštovanja privatnosti? O ovim dilemama razgovarali smo sa psihološkinjom Anom Mirković.

Da li je opravdano pratiti telefone svoje dece? Doprinosi li to sigurnosti dece ili samo smanjuje brigu kod roditelja?

Praćenje telefona može doprineti sigurnosti dece, ali samo ako se koristi u kontekstu zaštite, a ne kao oblik kontrole. Postoji jasna razlika između brige i nadzora. Roditelji mogu koristiti tehnologiju da prate gde su njihova deca, naročito ako su mlađi, ali ključ je u tome da se nadzor koristi samo kao instrument zaštite, a ne kao način da se kontroliše dete. Preterana kontrola može stvoriti osećaj nesigurnosti i narušiti poverenje između deteta i roditelja, a to ima dugoročne negativne efekte na odnos roditelj-dete. Najvažnije u svakoj porodičnoj dinamici je kreiranje odnosa poverenja 🙂

Kada su briga i kontrola opravdane, a kada prelaze u preterani nadzor? Da li je zaista potrebno da roditelji znaju svaki korak svoje dece?

Briga i kontrola su opravdane kada imaju za motiv zaštitu deteta i bezbednost, ali treba biti oprezan da ne pređu u preterani nadzor. Roditelji moraju da imaju u vidu da se modeli ponašanja uvek prilagođavaju uzrastu deteta i njegovoj sposobnosti da prepozna i rešava rizike. Tinejdžeri treba da imaju dovoljno slobode da razvijaju sopstvene socijalne i emocionalne veštine, uključujući i sposobnost donošenja odluka. Preterana kontrola može izazvati revolt, povlačenje i gubitak poverenja, što stvara nove izazovne situacije u porodičnoj dinamici. Roditelji ne bi trebalo da insistiraju na tome da moraju znati svaki korak svog deteta, ali bi trebalo da budu svesni kada i kako mogu biti prisutni i spremni da pruže podršku u kriznim situacijama.

Kako da roditelji izraze brigu, a tinejdžeri potrebu za slobodom, a da nijedna strana ne naiđe na otpor druge?

Konstruktivna komunikacija je ključ 🙂 Roditelji treba da slušaju svoju decu i pokažu razumevanje za njihovu potrebu za slobodom, dok istovremeno objašnjavaju svoja osećanja i zabrinutost. Umesto da nameću pravila i kontrolu, trebalo bi da razgovaraju sa svojom decom, sarađuju u podržavaju ih, objašnjavaju zašto su određena pravila važna, ali i da ostave prostora za dogovore. Otvoreni razgovori o rizicima na internetu, društvenim mrežama i opasnostima sa kojima se deca mogu susresti mogu pomoći u otvaranju kanala dvosmerne komunikacije, razumevanja i dogovora oko pravila. Tinejdžeri treba da osete da su uključeni u donošenje odluka, a ne da su kontrolisani i sputavani.

Šta da rade roditelji koji previše brinu o sadržaju na koji deca mogu naići na internetu?

Roditelji koji previše brinu o sadržaju na internetu mogu prvo da se usmere na edukaciju svoje dece o sigurnosti u digitalnom prostoru 🙂 To uključuje razgovore o opasnostima poput cyberbullying-a, neprimerenog sadržaja, online prevara, zaštite ličnih podataka, govoru mržnje, stereotipima…Pored toga, roditelji mogu koristiti roditeljski nadzor i alate za filtriranje sadržaja, ali u isto vreme treba da motivišu, inspirišu i podstaknu svoju decu da postanu odgovorna i ponašaju se pristojno u digitalnom, podjednako kao i u nedigitalnom svetu. Umesto da im ograničavamo pristup internetu, treba da im razvijemo veštine i ponudimo alate za prepoznavanje opasnosti i samostalno suočavanje sa svim izazovima odrastanja u ovom, digitalnom, dobu.

Postoji li balans i kako ga postići?

Balans postoji, ali je dolazak do njega delikatan i zahteva stalnu adaptaciju. Ključ je, kao što sam već pomenula, u izgradnji međusobnog poverenja. Roditelji treba da daju prostor svojoj deci da se razvijaju i prate svoje želje, potrebe, snove, a i da budu spremni da adekvatno reaguju uvek kada je to potrebno. Bitno je da razgovaramo o granicama – roditelji da kažu zašto neka pravila postoje, a deca da budu uključena u procese donošenja tih pravila – da budemo deo dogovora 🙂

Ovaj balans je moguće postići kroz otvorenu i iskrenu komunikaciju. I roditelji i deca treba da budu otvoreni za dijalog, kako bi se razjasnile i rešile eventualne nesuglasice i nesporazumi. Postavljanje granica koje su jasne i oko kojih se razumemo, znamo šta je dozvoljeno, a šta nije, i slažemo se oko osnovnih principa sigurnosti. Takođe, važno je davanje slobode deci, uz svest o odgovornosti. Dok roditelji imaju odgovornost da čuvaju sigurnost svoje dece, tinejdžeri treba da osete da mogu samostalno da donose svoje odluke, ali i da snose posledice za te i takve odluke 🙂