Cancel kultura – kada je bojkot opravdan?

Instant-rešenje za eliminaciju onih “nepodobnih”, tako bismo mogli definisati cancel kulturu, koja donosi moralnu osudu, a pre svega socijalnu izolaciju. Kada je osuda masovna uglavnom izostaje razmena mišljenja. Cancel kultura ne priznaje sudnicu, već samo sud javnosti, često ne mari za kontekst, ne odvaja delo od autora, ne dozvoljava preispitivanje, niti drugačiji stav od onog koje ima mnoštvo,  pa na kraju ostaje pitanje – da li je otkazivanje lek za problem ili još jedna vrsta represije?

U svetu ništa novo

Cancel kultura nije prozvod savremenog društva. Davno pre ovog, našeg, digitalnog doba, u staroj Grčkoj i Rimu postojali su slični običaji kažnjavanja pojedinaca koji su grešili ili odstupali od društvenih normi. Ostrakizam – tako su Grci zvali javno glasanje na kojem se odlučivalo da li će neko biti proteran iz polisa. Rim je poznavao “damnatio memoriae” ili ti osudu pamćenja, prema kojoj su bili brisani oni koji se suprotstavljaju vlastima ili oni koji se smatraju nepodobnim za društvo – odstranjivani su iz javnog života, uklanjani su im spomenici, brisani su iz svesti naroda. Dakle bojkot, ali koliko je i kad on opravdan? 

Glas razuma ili jeresi?

Galileo Galilej bio je cancelovan, i to zato što je tvrdio da Zemlja nije centar sveta. Primoran da se odrekne svojih naučnih otkrića, osuđen je na doživotni kućni pritvor i život u izolaciji. Prometej, grčki mitološki heroj, dao je ljudima vatru (simbol napretka i znanja) i zbog toga osuđen i odbačen od strane bogova – prikovan za planinu, trpeo je bolove, jer mu je orao svakodnevno kljucao utrobu (u antičkoj Grčkoj verovalo se da je jetra središte ljudskih emocija). Je li danas otkazivanje samo promenilo oblik? Koliko odbacujemo one koji se usude da kažu istinu, ukažu na problem? Da li i danas kažnjavamo znanje?

Hod po žici

Još je biblijska priča o Adamu i Evi, upozoravala da se greške ne praštaju. I danas, čini se, zaboravimo da ne živimo u Raju i da su ljudi nesavršeni, a mišljenja raznolika, pa svakodnevno svedočimo bojkotu poznatih koji su se usudili da iskažu drugačije mišljenje. Džejms Gan, reditelj Marvelovih filmova otpušten je od strane Diznija zbog starih tvitova, a ista mreža došla je glave Kevinu Hartu i Krisi Tejgen, ali i J.K. Rowling, autorki knjiga o Hariju Poteru. 

Ukoliko smo spremni da odbacimo nekoga zbog nesmotrene izjave ili preispitivanja nametnutih normi, da li time uskraćujemo pravo na različitost i napredak? Rizikujemo li da zbog cancel kulture ugušimo autentičnost, drugačije mišeljenje i pravo na grešku?

Krivi bez krivice

Moderni inkvizitori ne traže krivce samo u sadašnjosti, već preispiuju i prošlost u želji za pravdom. Iako preispitivanje prošlosti može doneti značajan napredak za budućnost, pitanje je ima li ono šta da traži u fikciji. Pepe le Tvor nagrabusio je, neznajući šta je skrivio, dok princa koji je oživeo Snežanu progone godinama unazad, jer za poljubac nije imao pristanak. Koliko obraćamo pažnju na kontektst? Da li je važno vreme u kojem su poruke nastale ili polazimo samo od sadašnjeg trenutka? Ukoliko brišemo prošlost šta ostaje za budućnost?

Zločin i kazna – kada cancel kultura zaista ima smisla

Osuda repera R. Kelija, kao i producenta Harvija Vajnštajna dokazuje da cancel kultura može imati i ulogu društvene pravde. U ovim i sličnim slučajevima, kada su poznate osobe zloupotrebile svoje položaje i počinile teška dela, dolazi do pritiska javnosti pa tako cancel kultura može pokrenuti i niz ozbiljnih promena. I poslednji slučaj repera P. Didija, koji je uhapšen zbog optužbi da je trgovao ljudima, seksualno zlostavljao velik broj žena i muškaraca, ali i reketirao mnoge, pokrenuo je lavinu komentara na društvenim mrežama, a cancel kultura u ovom slučaju otvorila put glasovima novih žrtava.

Međutim, ostaje nejasno da li je cancel kultura sposobna da odvoji delo od autora, odnosno da li smo sada slobodni da gledamo Vajnštajnove filmove ili da slušamo muziku P. Didija? Ukoliko je neko cancelovan, da li je obrisano i sve ono što je taj neko stvarao? Ukoliko je neko loša osoba, da li to znači da je loša i njegova umetnost?

Da li cancel kultura rešava problem i šta dalje?

Cancel kultura nije deo vakuma – ona je jedan od psiholoških fenomena. Sa psihološkog aspekta, masovna osuda zadovoljava našu duboko ukorenjenu potrebu da budemo deo zajednice, deo grupe, da budemo na pravoj, odnosno pobedničkoj strani. Ipak, to često može dovesti do onoga što stručnjaci nazivaju “deindividualizacija”, u kojoj pojedinci gube osećaj lične odgovornosti jer su deo mase. Sa sociološkog stanovišta, cancel kultura često je želja za društvenim “čišćenjem”, što opet može voditi do preterane polarizacije. Na ovaj način, cancel kultura neće doprineti rešavanju problema, već može produbiti jaz između različitih grupa unutar jednog društva. 

Zbog toga je važno da u jednom društvu postoji prostor za dijalog, kako društvo ne bi bilo duboko podeljeno i u strahu od stalne javne osude.

Efekti cancel kulture najčešće nisu dugotrajni i retko vode stvarnom oporavku društvenih odnosa i vrednosti, a tome doprinosi i atmosfera u kojoj živimo – čini se da sve brzo zaboravljamo. Možda bi umesto instant osude ipak dugoročnije rešenje trebalo da uključuje edukaciju, razvoj kritičkog mišljenja, kao i razvijanje empatije i razumevanje među ljudima.