Zašto Gen Z vodi dnevnik pročitanih knjiga i odgledanih filmova?
Zamislite da ste upravo završili film koji ste dugo želeli da pogledate. Uzimate telefon, pronalazite naslov u aplikaciji, dajete mu četiri zvezdice i dodajete kratku belešku. Možda sačuvate omiljenu scenu ili napišete jednu rečenicu o tome šta vam se dopalo. Zatim pogledate svoju listu i shvatite da ste ove godine pogledali već 37 filmova. Niste uradili ništa spektakularno. Samo ste zabeležili šta ste gledali. Ipak, ta mala navika govori mnogo o načinu na koji mlađe generacije danas pokušavaju da provode vreme online.
U moru sadržaja koji se neprestano smenjuje, sve je više onih koji žele da naprave sopstveni trag: da zapamte knjige koje su pročitali, filmove koje su pogledali, albume koje su slušali, pa čak i video-igre koje su završili.
U tome se krije jedan zanimljiv internet trend koji se među mladima pojavljuje pod pomalo ironičnim nazivom „sadržaj koji sam konzumirao umesto da beskonačno skrolujem“. Na prvi pogled, deluje kao još jedna lista u digitalnom obliku. Ipak, iza nje se krije nešto mnogo zanimljivije: pokušaj da se vreme provedeno uz ekran pretvori u nešto što ima smisao, početak i kraj.
Netflix nema poslednju epizodu. TikTok nema poslednji video. Instagram nema poslednju objavu. U beskonačnom feedu uvek postoji još nešto. Upravo zato knjiga od 300 stranica ili film od dva sata mogu delovati gotovo radikalno jednostavno. Imaju početak. Imaju kraj. Kada ih završimo, možemo da kažemo: ovo sam uradio.
Psihologija već dugo proučava koliko je ljudima važan osećaj završetka. Nedovršeni zadaci ostaju aktivni u našoj pažnji, dok završavanje aktivnosti donosi osećaj zaokruženosti i postignuća. U digitalnom okruženju, gde se jedna aktivnost neprimetno pretvara u drugu, taj osećaj lako nestaje. Možda zato nije slučajno što mladi počinju da prave liste pročitanih knjiga, odgledanih filmova, poslušanih albuma ili čak video-igara koje su završili.
„Ovo sam gledala prošlog leta“
Postoji još jedan razlog zbog kojeg je ovaj trend zanimljiv. Dnevnik sadržaja nije samo evidencija. On postaje neka vrsta lične arhive. Kada neko napravi listu filmova koje je gledao tokom godine, nekoliko meseci kasnije više ne vidi samo naslove. Vidi deo svog života.
Ovaj film sam gledala kada sam se preselila. Ovu knjigu sam čitala tokom raspusta. Ovaj album sam slušao kada sam raskinuo.
Sadržaj tako prestaje da bude samo sadržaj. Postaje marker vremena. I tu se javlja zanimljiv paradoks digitalnog doba: mladi koji žive u svetu u kojem se gotovo sve beleži počinju svesno da biraju šta žele da ostane zabeleženo. Nije isto kada algoritam pamti šta ste pogledali i kada vi sami odlučite da nešto stavite na svoju listu. U prvom slučaju podatak pripada platformi, u drugom pripada vama.
Ne želimo samo da gledamo. Želimo da imamo šta da kažemo.
Društveni aspekt trenda jednako je važan. Aplikacije poput Letterboxda omogućavaju korisnicima da beleže filmove koje su gledali, ocenjuju ih, pišu kratke recenzije i prate šta gledaju njihovi prijatelji. Goodreads radi nešto slično sa knjigama. Liste tako postaju svojevrsni digitalni razgovor: šta si gledao, šta ti se dopalo, šta bi mi preporučio?
Za mlade koji veliki deo društvenog života vode online, ukus postaje deo identiteta. Koje filmove voliš može da kaže nešto o osobi. Koje knjige čitaš, takođe.
Zato lista odgledanih filmova ponekad funkcioniše gotovo kao digitalni autoportret. Neko će je pažljivo popuniti, neko će je podeliti sa prijateljima, a neko će je čuvati samo za sebe. U svakom slučaju, postoji razlika između pasivnog konzumiranja sadržaja i svesnog biranja onoga što želimo da bude deo naše priče.
Da li je ovo samo još jedan oblik overusage-a?
Može biti. I tu je važno ne romantizovati trend. Ako neko počne da oseća pritisak da mora da pročita 50 knjiga godišnje, odgleda svaki film koji je trenutno popularan ili svakom sadržaju dodeli ocenu kako bi “održao streak”, lista može postati još jedna obaveza. Umesto beskonačnog skrolovanja, dobili smo beskonačno sakupljanje. Razlika nije u aplikaciji. Razlika je u tome ko kontroliše pažnju.
Ako listu koristimo da bismo primetili šta nam prija, da pronađemo preporuku prijatelja ili da se setimo knjige koja nas je nečemu naučila, ona može biti koristan alat. Ako počnemo da čitamo samo da bismo povećali broj na ekranu, vraćamo se na isti problem od kojeg smo pokušali da pobegnemo. Zato je možda najzdravija verzija ovog trenda veoma jednostavna: čitajte ono što vas zanima, gledajte ono što želite da pogledate, a onda, ako vam se beleži – zapišite. Bez takmičenja. Bez algoritma koji vam govori šta morate sledeće. Bez osećaja da je svaki minut slobodnog vremena potrebno nekako “iskoristiti”.
Možda je najzanimljiviji deo svega to što mladi ponovo otkrivaju kraj. U svetu beskonačnog sadržaja, završiti knjigu je mala pobeda. Odjaviti se nakon filma umesto da automatski pustimo sledeći može biti mali čin svesnosti. A zapisati „ovo sam pročitao“ znači napraviti granicu između vremena koje je prošlo i vremena koje smo zaista primetili. Možda zato trend „media I consumed instead of doomscrolling“ nije toliko priča o knjigama, filmovima i listama koliko o potrebi da sopstvenom vremenu vratimo neku vrstu oblika: Ovo sam izabrao da gledam. Ovo sam izabrao da čitam. Ovo je vreme koje sam proveo na nečemu što sam zaista želeo. I možda je upravo to, u eri beskonačnog skrolovanja, postalo prilično vredna stvar.
