Zašto je detetu tako teško da prekine online igru?

Mozak ne doživljava kraj igre kao što doživljava kraj crtanog filma

Jedan od razloga leži u načinu na koji su online igre napravljene. Kada dete pročita knjigu, postoji kraj poglavlja. Kada se završi epizoda crtanog filma, priča ima završetak. Kod mnogih online igara takva prirodna tačka zaustavljanja ne postoji. Uvek postoji još jedan zadatak, nova runda, nagrada koju treba osvojiti, nivo koji je gotovo dostignut ili saigrač koji još igra.

Istraživanja su pokazala da igrači tokom online igranja mogu doživeti tzv. distorziju osećaja za vreme: vreme prolazi, ali ga osoba ne doživljava na isti način kao u svakodnevnim aktivnostima. U jednoj studiji deca, adolescenti i mladi odrasli pokazali su teškoće da prekinu online igru bez spoljne intervencije.

Zato „Igraš već sat vremena“ detetu ne mora značiti isto što i roditelju.

Nije samo zabava. Igra stalno daje mozgu razlog da nastavi

Online igre su pune povratnih informacija. Dobijen je poen, otvoren novi nivo, pronađen predmet, završena misija, stigla nagrada. Čak i kada dete izgubi, igra često nudi sledeću priliku.

To je važno jer nagrada utiče na sposobnost kontrole ponašanja. Istraživanja razvoja izvršnih funkcija pokazuju da motivacija i nagrada menjaju sposobnost inhibicije, odnosno sposobnost da zaustavimo reakciju ili ponašanje koje smo već započeli.

Drugim rečima, kada roditelj kaže „prekini“, dete ne prekida aktivnost koja mu je dosadna. Ono mora da zaustavi aktivnost koja mu upravo daje pažnju, uzbuđenje, osećaj uspeha i očekivanje sledeće nagrade.

Zato „još samo pet minuta“ ponekad zaista znači još pet minuta

Roditelj ovu rečenicu često čuje kao pregovaranje ili manipulaciju. Ponekad to svakako jeste. Ali nije uvek.

Ako dete igra partiju koja traje još nekoliko minuta, ono može zaista da doživljava roditeljev zahtev kao prekid usred nečega. Posebno ako igra sa drugom decom, izlazak iz igre znači i napuštanje ekipe ili prekid zajedničke aktivnosti.

Zato je razlika između „ugasi igru sada“ i „završi ovu partiju, pa gasimo“ za dete mnogo veća nego što odraslima izgleda.

A šta ako dete burno reaguje?

Ljutnja kada roditelj prekine igru sama po sebi nije dokaz zavisnosti. Dete može biti veoma nezadovoljno zato što mu je prekinuta prijatna aktivnost, baš kao što bi se naljutilo kada bi mu neko prekinuo igru sa drugarima.

Gaming disorder postoji, ali predstavlja mnogo ozbiljniji i ređi problem. Svetska zdravstvena organizacija ga definiše kroz trajni gubitak kontrole nad igranjem, davanje prednosti igranju u odnosu na druge aktivnosti i nastavak igranja uprkos negativnim posledicama. Da bi se govorilo o poremećaju, ponašanje mora da dovede do značajnog narušavanja funkcionisanja i tipično traje najmanje 12 meseci.

Dakle, dete koje se naljuti kada mu kažemo da ugasi igru nije automatski dete sa problemom.

Važnije je pitanje šta se dešava kada igra postane deo svakodnevnog života.

Da li dete redovno odlaže spavanje zbog igranja? Da li zbog igre zanemaruje školu, druženje ili druge aktivnosti koje su mu ranije bile važne? Da li ne uspeva da smanji igranje iako je više puta pokušalo? Da li igra postaje važnija od gotovo svega drugog? Tu onda ne govorimo samo o teškom prekidu jedne partije.

Zato roditelj ne treba da bude „policajac za gašenje“

Ako znamo da online igra ima snažne mehanizme koji podstiču nastavak, onda rešenje nije samo u tome da roditelj svakog dana sve glasnije ponavlja „gasi“.

Mnogo je korisnije napraviti predvidljiv završetak: dogovoriti vreme unapred, proveriti koliko traje partija, izbegavati početak nove partije neposredno pred dogovoreni kraj i detetu ostaviti dovoljno vremena da završi ono što je započelo.

Najvažnije je da dete postepeno nauči jednu veštinu koja će mu biti potrebna mnogo šire od video-igara: da može da prekine nešto što mu prija, čak i kada bi najradije nastavilo.

Jer cilj nije da dete nikada ne želi da igra. Cilj je da igra ne bude jedina aktivnost iz koje ne ume samo da izađe.