Da li nam je AI chat bot bolji prijatelj od drugarice iz osnovne?

Nikome ne prija kontraargumentacija, neslaganje, kritika… No, niko ne govori o tome da takva mala izlaganja stresu moraju da postoje. I da je malo neslaganje sa drugaricama u razgovoru zapravo prirodna stvar. Štiteći se od bilo kakvih negativnih stimulansa, polako simuliramo onaj savršen život sa društvenih mreža. Šta se desi kada postanemo rezistentni na takve udarce?

Možda odgovor počinje jednom sasvim običnom svađom sa sestrom.

Otvaram chatbot i pišem mu: „Posvađala sam se sa sestrom. Rekla mi je da sam sebična i da se u poslednje vreme ponašam užasno. Mislim da nije u pravu. Šta ti misliš?“

Odgovor stiže gotovo odmah. Nema uzdaha sa druge strane telefona. Nema onog neprijatnog „čekaj, ali mislim da grešiš“. Nema tišine u kojoj shvatamo da smo možda rekli nešto što nije trebalo. Chatbot pažljivo bira reči, potvrđuje da je razumljivo što se osećam povređeno i predlaže da razmislim o tome da li je sestra možda reagovala iz sopstvene frustracije.

I taman kada očekujem ono najneprijatnije pitanje – „A šta ako je ipak delom u pravu?“ – njega nema.

Mogu da pitam ponovo. Mogu da preformulišem pitanje. Mogu da tražim odgovor koji će me utešiti. Mogu da razgovor vodim sve dok ne dobijem objašnjenje sa kojim mogu da živim.

I tu počinje zanimljiv paradoks.

Čovek koji traži podršku najčešće ne traži nužno istinu. U trenutku povređenosti traži sigurnost. Traži nekoga ko će mu pomoći da smanji neprijatnost koju oseća. To nije ništa neobično. Kada smo povređeni, prirodno je da želimo potvrdu da nismo pogrešili, da nismo loši, da imamo pravo na svoju ljutnju ili tugu.

Ali psihološki problem može nastati onda kada podršku počnemo da poistovećujemo sa potvrđivanjem.

Jer osoba koja nam je zaista bliska neće uvek stati na našu stranu. Nekada će nas saslušati, a zatim reći: „Razumem zašto si ljuta, ali mislim da si ovog puta preterala.“ Nekada će nas kritikovati. Nekada će pogrešiti. Nekada ćemo se posvađati. Nekada ćemo morati da podnesemo činjenicu da druga osoba našu verziju događaja vidi potpuno drugačije.

Upravo kroz takve male socijalne udarce učimo da odnos ne mora da se prekine čim postane neprijatan.

Učimo da možemo da budemo ljuti i da se ipak pomirimo. Da možemo da čujemo kritiku, a da ne doživimo napad na sopstveni identitet. Da možemo da kažemo „pogrešila sam“. Da možemo da se izvinimo. Da možemo da promenimo mišljenje. I, možda najvažnije, da možemo da preživimo osećaj da nas neko trenutno ne razume.

Šta se, međutim, događa kada imamo mogućnost da iz odnosa uklonimo gotovo sve što nam je neprijatno?

Kada razgovor postane previše prijatan

Chatbot ne mora da bude naš neprijatelj da bi promenio način na koji doživljavamo odnose. Dovoljno je da bude neobično dobar u onome što ljudima često teško polazi za rukom: da bude dostupan, strpljiv, pažljiv i prilagođen nama.

Istraživanje MIT Media Laba i OpenAI-ja pratilo je 981 osobu tokom četiri nedelje i analiziralo više od 300.000 poruka. Istraživači su pratili ne samo koliko ljudi koriste chatbotove već i njihovu usamljenost, emocionalnu zavisnost i stvarne socijalne kontakte. Rezultati nisu dali jednostavnu priču da „AI čini ljude usamljenima“. Naprotiv, pokazali su mnogo složeniju vezu: intenzivnija upotreba bila je povezana sa većom emocionalnom zavisnošću i problematičnom upotrebom, dok su ljudi koji su chatbot doživljavali kao prijatelja bili među onima kod kojih su se negativni obrasci lakše pojavljivali.

To je važna razlika. Možda nije problem samo u tome što razgovaramo sa mašinom. Pitanje je šta od nje tražimo.

Zašto nam prija neko ko nas ne osuđuje?

AI je gotovo savršen sagovornik za jednu ljudsku potrebu: potrebu da budemo saslušani.

Ne prekida nas. Ne kaže da je već čuo tu priču deset puta. Ne okreće razgovor na sebe. Ne mora da spava, radi, žuri na posao ili bude loše volje. Dostupan je kada se osećamo usamljeno – i ne traži od nas da prvo rešimo njegove probleme.

Istraživanja o AI saputnicima pokazuju da upravo emocionalna podrška, osećaj da nas AI razume, privatnost i odsustvo osuđivanja mogu da povećaju emocionalnu vezanost za njega. U velikom međunarodnom istraživanju sa više od 7.000 ljudi iz četiri zemlje, emocionalna podrška i smanjenje usamljenosti bili su među važnim faktorima povezanim sa vezivanjem za AI, dok je emocionalna vezanost bila snažno povezana sa zavisnošću od takvih sistema.

Drugim rečima, nije teško razumeti zašto se neko veže.

Dobijamo nešto što u stvarnim odnosima nije moguće dobiti stalno: pažnju bez pregovaranja.

Kada usamljenost pronađe savršenog sagovornika

Ovde se pojavljuje još jedan začarani krug.

Usamljenost može da poveća potrebu za razgovorom. Razgovor sa chatbotom može da pruži trenutno olakšanje. Ako se pritom osećamo saslušano i prihvaćeno, spremniji smo da mu poverimo još više. Što više otkrivamo, osećaj bliskosti može da raste.

Istraživanja o socijalnim chatbotovima upravo ukazuju na značaj samootkrivanja i osećaja empatije u stvaranju takve veze.

Problem nije u tome što nam je razgovor prijao.

Problem nastaje ako nam postane lakši od razgovora sa ljudima.

Jer pravi odnos zahteva nešto što chatbot uglavnom ne zahteva: uzajamnost.

Ja moram da saslušam tebe. Ti moraš da saslušaš mene. Ja moram da prihvatim da si loše raspoložena. Ti moraš da prihvatiš da sam ja pogrešila. Nekada ćemo se razočarati jedno u drugo, a ipak ostati zajedno.

Da li učimo da očekujemo savršene odnose?

Ako se naviknemo na sagovornika koji je stalno dostupan, pažljiv i prilagođen našem tonu, stvarni ljudi mogu početi da deluju neobično zahtevno.

Prijateljica neće uvek razumeti šta mislimo. Partner neće pogoditi šta osećamo. Sestra će možda pogrešno protumačiti naše ponašanje. Roditelj će reći nešto što nas nervira. Kolega će imati potpuno drugačije mišljenje.

To nisu greške sistema. To jesu odnosi.

Jedan od najzanimljivijih problema budućnosti možda zato neće biti pitanje da li ćemo AI zameniti ljudima, već da li ćemo početi da merimo ljude prema standardu koji je napravila mašina.

Ako možemo da kažemo: „Napiši mi odgovor bez osuđivanja“, zašto bismo trpeli prijatelja koji nas kritikuje?

Ako možemo da dobijemo deset različitih verzija odgovora dok ne pronađemo onu koja nam prija, zašto bismo sedeli preko puta osobe koja nam kaže nešto što ne želimo da čujemo?

Ako možemo da razgovaramo sa nekim ko je dostupan u tri ujutru, zašto bismo čekali da se prijateljica probudi?

A šta ako možemo da tugujemo za mašinom?

Ovo više nije potpuno hipotetičko pitanje.

Istraživanja AI saputnika beleže slučajeve u kojima su korisnici doživeli promenu ponašanja svog digitalnog partnera kao stvarni gubitak. Kada je jedna od popularnih platformi promenila mogućnosti svog AI saputnika, pojedini korisnici opisivali su osećaj tuge, gubitka i kao da je „nestala“ osoba za koju su se vezali.

Naravno, mašina nije umrla. Program je i dalje postojao.

Ali osećaj korisnika bio je stvaran.

I to je možda najvažnija stvar koju moramo da razumemo u ovoj priči: emocija ne postaje manje stvarna zato što je njen objekat veštački.

Čovek može da zna da razgovara sa algoritmom, a da se ipak oseća utešeno. Može da zna da nema svest, a da mu ipak nedostaje. Može racionalno da razume tehnologiju, a emocionalno da doživi odnos.

AI kao most – ili kao zamena?

Zato bi bilo pogrešno reći da je svaki razgovor sa AI-jem opasan.

Chatbot može da bude koristan. Može nekome pomoći da pronađe reči za ono što oseća, da razmisli pre nego što pošalje poruku, da vežba težak razgovor ili da u trenutku usamljenosti dobije osećaj da nije potpuno sam.

AI može biti most do drugih ljudi.

Ali most prestaje da bude most kada više nikada ne pređemo na drugu stranu.

I možda upravo tu treba povući granicu. Ne između „dobrog“ i „lošeg“ AI-ja, već između alata koji nam pomaže da bolje živimo sa ljudima i alata koji nam omogućava da ljude sve manje trebamo.

Jer cilj emocionalne podrške nije da nikada više ne osetimo neprijatnost. Cilj je da naučimo da je podnesemo. Da možemo da čujemo „ne slažem se sa tobom“ i da ne pobegnemo. Da možemo da budemo povređeni, a da ne raskinemo odnos. Da možemo da pogrešimo, a da ne izgubimo sebe.

I možda će upravo to biti jedna od najvažnijih socijalnih veština u eri veštačke inteligencije: da ne tražimo od tehnologije da nam napravi svet u kojem nas niko nikada neće povrediti, već da nam pomogne da postanemo ljudi koji mogu da podnesu kada se to ipak dogodi.

---