Kako izgleda prekomerna upotreba tehnologije u svakodnevnom životu?
Da li je baš uvek neophodno da se generacije uvek slože jedna s drugom oko svega? Kako to izgleda kada jedni druge upoznajemo sa svojim gledištima pred punim amfiteatrom Šumarskog fakulteta imali smo prilike da vidimo i uživamo u promeni perspektive argumentovano i parlamentarno uz neizostavni humor koji je vrcao na sve strane.
Moderator panela Roberto Grujičić dečiji psihijatar i voditelj podkasta nas je uveo u temu razgovora malom anketom koja nam je skrenula pažnju na prekomernu upotrebu mobilnih telefona u svakodnevnom životu. Dan počinjemo sa ekranima, za njih smo vezani u dosadi, dnevnim obavezama, i tom ˝nepodnošljivom˝ a opet toliko neophodnom procesu održavanja mentalnog zdravlja – u dosadi. Vreme dosade je vreme preispitivanja, a maskiranjem tog neprijatnog, a tako važnog trenutka preispitivanja je vreme sklapanja slagalice koji je neophodan. Između ostalog pravi šlagvort za ovu temu je neophodnost učenja komunikacije u okviru porodice koji smo potpuno zanemarili prekomernom upotrebom ekrana.
Dunja Dašić je učenica prvog razreda Pete beogradske gimnazije. Ona piše pesme i članica je debatnog kluba njene gimnazije. Njen utisak o generacijskom jazu koji je, gledajući kroz ekrane telefona više nego evidentno veliki, bio je dragocen za publiku starije generacije. Retke su prilike kada možemo da stanemo u cipele mladih i pokušamo da osetimo kako izgleda svet iz njihove perspektive. Mladi potenciraju da se njihov ceo život odvija uz ekrane. To je generacija koja je svaki važan životni događaj proživela uz društvene mreže, ekrane, kamere, pozive i poruke. Ona smatra da je trend odvajanja mladih od ekrana za njih besmislen.
Dunjina mama Suzana, koja je nastavnik u osnovnoj školi, bila je još jedan sagovornik ovog panela. Ona je predstavnik starije generacije koja ne razume stalnu potrebu za neprekidnom komunikacijom. Granica između offline i online života je sada već nevidljiva. Negiranjem izazova smo propustili šansu da stvari postavimo na pravo mesto. Prisutnost roditelja je neophodna jer je to spona sa sociološki zdravim vidom sazrevanja mladih ljudi. Mera provedenog vremena je svakako važna, ali važnije od toga je kontrola sadržaja. Razgovor na temu tog sadržaja je još važniji. A odbijanje razgovora na njima važne teme mogu biti nezgodne jer tako zatvaranje vrata je prekid jedne jake veze.
A kako je digitalni svet uticao na ove nove generacije objasnila nam je profesorka srpskog jezika i književnosti Anđelka Petrović. Ona potvrđuje da dečija radoznalost veliki alat koji mi ponekad ne znamo da upotrebimo. Sistem u kojem živimo vrlo često šalje ipak i licemerne poruke – decu guramo u smeru proizvodljivosti u konzumentskom društvu, a ne podržavamo njihova stremljenja kada se oni kose sa uobičajenim očekivanjima. Ona potencira na ukrštanju digitalnog sveta i klasičnog učenja. To je prilika da stare vrednosti ukrstimo i pomirimo razlike.
Algoritam je ono na šta izgleda ne možemo da utičemo u potpunosti. On nam često nudi jedan te isti sadržaj, potura nam ponekad i ono što ne želimo, a kako Dunja kaže za to služi blok dugme. Dajte mrežama povratne informacije kako bi svoje mreže uredili kako bi uredili i svoje dvorište.
A kako se zaustaviti kad su digitalni uređaji jedna vrsta cucle kako za mlade tako i za odrasle. Konstantno proveravanje ekrana, porukama, posao koji se nalazi konstantno uz nas… sve je to preveliki pritisak. Starije generacije se sećaju trenutaka dosade, a opet toj istoj deci nudimo svet na dlanu kroz ekrane obeshrabrujući ih da taj isti svet istražuju sami. Neka nam bude izazov da ih što bolje upoznamo sa offline svetom da li kroz nastavu, ako je profesor u pitanju ili kroz razgovore kao roditelji.
Kao zaključak panela postavilo se pitanje da li će vreme bez ekrana biti dovoljno kvalitetno, jer kao takvo ono pravi balans između bežanja od života na ekrane tj. pauze na život i života koji se dešava oko nas.
