To do list za 2026. – Pitali smo psihološkinju kako postaviti ciljeve

Papir i olovku krajem godine uvek uzimamo sa najboljom namerom, rešeni da ono zapisano uskoro i ostvarimo. Ipak, često se desi da mnogi od tih ciljeva ostanu samo pusta želja. Baš zato, kako bismo u planiranju postali bolji, ili možda samo realniji, odlučili smo da  porazgovaramo sa Aleksandrom Rajčetić, psihološkinjom i TA savetnikom pod supervizijom. U stvari, sad je možda i pravo vreme za papir i olovku.

Zašto krajem godine imamo snažnu potrebu da pravimo liste ciljeva? Radi li se o psihološkom mehanizmu ili o društvenom pritisku?

Jung bi taj fenomen, gde mnogo nepovezanih ljudi radi istu stvar na isti način, svrstao u kolektivno nesvesni sloj psihe koji čini mentalno nasleđe čovečanstva. To je isto ono kao kad svetle stvari doživljavamo boljim nego tamne. Kao što fizički velike stvari procenjujemo da su vrednije od manjih. Kalendarski završetak godine, gde nam naredni dan počinje sa dva ista broja – 1 (1.1.) označava jednu celinu i simbolizuje novi početak. Imamo osećaj da se briše sve iza nas, a dobijamo priliku da se od nekog zamišljenog ,,starta” postavimo drugačije prema svom žuvotu, što će nužno napraviti promenu koju želimo. Primetićemo da to u praksi ne bude baš tako.

Gde najčešće grešimo kada postavljamo ciljeve? Šta je ono što ciljeve već u startu čini nerealnim?

Ono što nam osujećuje planove u startu je taj pritisak da je ovo jedinstvena prilika da sad uradimo kako treba, jer je početak početka novog zamišljenog ciklusa, prosto mora sad,  kao i što započinjemo jako puno stvari u isto vreme da bismo što pre dobili neki dokaz da ima pomaka. Ukratko, rastrgnemo se i na dijete, treninge, edukacije, poslovne ciljeve, provođenje više vremena sa dragim ljudima da, maltene, sagorimo u tom vrtlogu šta pre da radimo.

Kako razlikovati realne ciljeve od onih koje postavljamo usled očekivanja drugih – društva, porodice, mreža?

Mnogi ljudi postavljaju univerzalne ciljeve. Da budem zdrava, uspešna, voljena… Oni nisu loši, oni bi mogli svima nama da budu pravac u kojem idemo, način kako dolazimo do njih se ispostavlja kao problematičan, jer je mahom prekopiran onaj koji je najistaknutiji. Nemaju svi isto viđenje šta znači biti na određenom cilju, samim tim ne znači da će neki način da upali. Nije naš tempo, vrednosno ne rezonujemo skroz sa time da to tako treba i tu opet dođe do zastoja. ,,Znamo” šta hoćemo, al nismo smislili šta bi za nas bile odrednice da idemo ka tome. Tu se uglavnom onda čuje ono ,, Ali radim sve da to ostvarim, i ništa.” Da li je to stvarno dobar put do onoga što želimo? Treba proveriti.

Šta je sa ciljevima i željama koje iz godine u godinu prepisujemo? Znači li to da nam oni zapravo nisu važni?

Možda. Možda je to ono što očekuju drugi od nas, a nama se to ne radi, pa time što deluje kao da se trudimo da nešto ispunimo, odigravamo ono što bi zadovoljilo okolinu, a nama pomoglo da izbegnemo bilo kakav konflikt. A možda samo ne znam kako to nešto da ostvarim, pa ostane sa strane. Možda ne mogu sam/a. Možda stvarno objektivno nije momenat. A možda vidim da drugi to imaju, pa osećam intezivnije pripadnost, hrlim ka nečemu što sam/a ne bi odabrao/la.

Kako da se nosimo sa osećajem krivice i demotivisanosti kada ne ispunimo ono što smo sebi zacrtali?

Gorka istina je što će se dešavati da nam ne uspe čak i kada smatramo da smo vrlo strateški i dosledno radili na nečemu. Nekada zaista nismo uradili ono što smo znali da je dobro. Nekada se nećemo snaći u nepredviđenim okolnostima. Nekada će neko stvarno uticati. Krivica se javlja kada procenjujemo da smo podbacili kao ličnost i da naše osobine i ponašanje nisu dovoljno dobri, a baš je od toga zavisilo nešto. U takvim situacijama je ključno da pokušamo da se postavimo što objektivnije, da događaje sagledamo što neutralnije, opisno ne emotivno, što će nam pomoći da bez tenzije uvidimo ono što se zaista desilo, a ne našu interpretaciju.

Koliko su fleksibilnost i prilagođavanje važni u procesu ostvarivanja ciljeva?

Neophodni. Život nije linearan i nemoguće je kontrolisati sve aspekte, ljude, situacije, pa čak i lična predomišljanja usled novih zapažanja. Ciljevi bi trebali da budu pravac kretanja, a sve ostalo manipulacija onim što nalazimo na tom putu.

Da li preporučujete neku tehniku/ metodu za određivanje i postavljanje samih ciljeva?

Distinkcija između onoga što mi je stvarno potrebno da se osećam ispunjeno, i onoga što lepo izgleda na mrežama ili u CV-ju. U redu je da nas ne zanimaju iste stvari, nismo ni isti ljudi. Samo polako, nije kraj sveta ako do marta ne postavimo okvire onoga što želim za ovu godinu. Nije život samo ispunjavanje norme, malo je i dolce far niente.