Ekonomska pismenost: šta deca ne uče u školi i kako možemo da ih tome naučimo?
U Srbiji već godinama kruži ista slika: roditelj pošalje dete u srednju školu ili na fakultet, a ono se prvi put susretne sa pitanjima koja se tiču novca, štednje, računa, kamata, kartica, kredita i upliva u svet odraslih koji odjednom izgleda kao šuma bez putokaza. To je trenutak kada mnogi shvate da naša deca rastu u svetu u kome se od njih očekuje finansijsko snalaženje, a da ih niko tome zapravo nije učio.
Dok Evropa ulaže sve više napora da finansijska pismenost postane ne samo predmet, nego i životna veština koju deca stiču kroz ceo obrazovni sistem, kod nas su podaci istraživanja i dalje oskudni, a o obuci i buđenju svesti na ovu temu da ne pričamo…
Ne postoje sveobuhvatna i sveža istraživanja koja bi nam tačno rekla koliko su deca i tinejdžeri u Srbiji finansijski pismeni. Ali sve što znamo iz postojećih studija, kao što su istraživanja o finansijskoj pismenosti i upotrebi finansijskih usluga odraslih u Srbiji, jasno nas navodi na zaključak da mladi uglavnom odrastaju bez razumevanja kako novac funkcioniše. Nisu sigurni ni u osnovna znanja, a kamoli u složenije odluke poput štednje, investiranja, troškova studentskog života ili rizika zaduživanja.
Sa druge strane, u Evropskoj uniji se već godinama prate trendovi i nivoi finansijske pismenosti građana. Pokazalo se da samo osamnaest odsto ljudi ima visok nivo znanja, dok većina poseduje samo osnovno razumevanje. To znači da čak ni najrazvijenija društva ne podrazumevaju da deca sama nauče kako da upravljaju novcem. Naprotiv, to se uči planski, od najranijeg uzrasta, kroz programe koji se šire na škole, porodice i zajednice. Mladi rano počinju sa honorarnim poslovima tzv. part-time-job. Ovoliko koliko sam zaradio, toliko mogu i da potrošim. Svest o novcu se ne gradi tako što se deca vezuju za nepresušni bunar roditeljskog buđelara.
A gde smo tu mi?
Kada pogledamo malo oko sebe i malo u one retke statistike i istraživanja, čini nam se da one kasice koje smo u osnovnoj školi dobijali od banaka i nisu bile potpuni nonsens. Danas smo u poziciji da shvatimo da sistem još uvek nema jasnu i obavezujuću strategiju ekonomskog obrazovanja dece. Postoje programi, projekti, inicijative, i oni su dragoceni, ali nisu deo svakodnevne školske nastave. Drugim rečima, ako dete nešto nauči o novcu, nauči najviše zahvaljujući roditeljima (a oni su u manjini), slučajnim prilikama i ličnom interesovanju.
I tu je ključ problema, ali i ključ rešenja.
Roditelji često misle da je briga o deci isto što i zaštita, i to je prirodno. Ali finansijska pismenost ne raste u zaštićenim uslovima. Ona raste u malim zadacima, u razgovorima, u puštanju deteta da napravi grešku koja neće koštati mnogo, ali će ga naučiti više nego bilo koja lekcija iz udžbenika.
Ako bismo pitali stručnjake šta znači ekonomska pismenost, oni bi rekli da je to sposobnost da razumemo i upravljamo novcem, da znamo šta je budžet, kako funkcioniše štednja, šta znači kamatna stopa, kako se pravi plan troškova, šta je investicija, a šta rizik. To je veština koja decu uči da ne beže od realnosti, već da se u njoj snađu. To je znanje koje sprečava da jednog dana potpišu ugovor koji nisu razumeli, da poveruju obećanjima iz spam mailova, da se zalete u kredit koji im neće doneti sreću nego bukagije savremenog ropstva.
I što ranije to nauče, manje će se jednog dana plašiti života.
Zato je važno da im mi budemo prvi učitelji, čak i ako sami nismo odrasli u okruženju koje nas je tome učilo. Roditelj koji želi da izvede dete na pravi put nije roditelj koji ga štiti od svega. To je roditelj koji ga priprema da živi bez straha od nepoznatog. Dobar roditelj ne odgaja poslušno dete, nego samostalnog mladog čoveka koji ume da proceni, odluči, odbije, planira, rizikuje pametno i nosi se sa posledicama svojih odluka.
Kako to konkretno izgleda u praksi?
Kada dete želi da kupi nešto, umesto da mu odgovorimo odmah, možemo ga pitati koliko to košta, koliko ima ušteđeno i šta misli o tome da razdvoji novac na ono što želi sada i ono što želi kasnije. Kada dobije džeparac, možemo ga naučiti da ga podeli na tri dela, za trošenje, za štednju i za cilj. Neka samo vidi kako se novac polako gomila kada ga ne potroši odjednom. Kada krene u srednju školu, možemo ga upoznati sa osnovnim bankarskim alatima, kao što su kartice, digitalno plaćanje i čuvanje podataka. Kada se približi punoletstvu, možemo zajedno proći kroz primer kredita i objasniti šta znači kamata, rok otplate, rizik i ukupna cena. Na kraju, to je period u životu kada deca prvi put raspolažu većom količinom novca koju su prikupili uglavnom za proslavu punoletstva ili su im roditelji prosledili nadležnost nad fondom koji su im uplaćivali tokom prvih 18 godina života.
Ova znanja nisu složene nauke. To su sitne, svakodnevne veštine koje stvaraju veliku razliku.
Najvažnije je da dete nauči da novac nije bauk. Da razume da su odluke o trošenju zapravo odluke o tome kakav život želi da živi. Da nauči da se ne plaši grešaka, nego da ih koristi kao lekcije. Da razume da znanje donosi slobodu, a ne zabrane.
Deca koja znaju sa novcem postaju odrasli koji se ne plaše budućnosti. A to je možda najveći poklon koji im možemo dati.
U svetu u kome finansijska pismenost postaje jednako važna kao i digitalna, možda je upravo domaći zadatak roditelja da nadoknade ono što škola još uvek ne pruža. Ne zato što moraju, nego zato što žele da njihova deca budu spremna.
Roditeljstvo nije samo briga da dete bude dobro. Roditeljstvo je i hrabrost da mu postepeno prepustimo deo odgovornosti, da ga naviknemo da misli, da odlučuje i da veruje da može.
Jer na kraju, život uvek proveri našu pismenost. Pa i onu ekonomsku.
