Digitalna komunikacija u porodičnim odnosima

U vremenu brze komunikacije, najvažnije je da ne zaboravimo šta je to dobra komunikacija. Veštinu dobre komunikacije kao prirodan talenat ipak poseduje samo mali broj ljudi. Ono što je značajno da znamo jeste da se dobra komunikacija uči i unapređuje. Priliku da čujemo kako jaz u međugeneracijskoj komunikaciji možemo da premostimo, imali smo na prvoj u nizu radionica koju organizujemo u saradnji sa Institutom za digitalne komunikacije i Silosima. 

Šta je to osnovni porblem sa kojim se srećemo u komunikaciji?

Kao da nam je utkano u genetski kod i nad nama vijori rečenica: ˝Na jedno uvo uđe, a na drugo izađe˝. Ana Mirković nam je to slikovito objasnila da upravo zato imamo dva uha, jer za komunikaciju je mnogo važnije da duplo više slušamo našeg sagovornika, a upola manje iznosimo naše stavove kao osnovu za dobru komunikaciju. Pokreti tj. govor tela je još jedan organ govora i to možda mnogo važniji samo ukoliko želimo da sa sagovornikom ostvarimo kvalitetan kontakt.

Šta se međutim dešava kada se komunikacija odvija u digitalnom svetu i to posebno kada se dešava među mlađom populacijom? Čini nam se da je deci taj virtuelni prostor potpuno prirodan, ali kao što je i nama bio prirodan fizički prostor – mi smo se od malena učili pristojnosti, normama i socijalnim veštinama. Isto to bi trebalo primeniti i na (n)ovo doba, gde vodeću ulogu imaju pripadnici mlađih generacija. Pravila koja se odnose na analogni svet trebalo bi i moralo primeniti na digitalni svet. 

U razgovoru sa mladima na radionici, Ana je postavila pitanje kao vid eksperimenta: ˝Koliko vas je u nekom trenutku bilo presrećno zbog nekog događaja ili uspešnog dana, otišlo kući i pomislilo: danas ću nekome baš da ostavim loš i uvredljiv komentar?˝ Hrabre ručice koje su se javile za reč su sve od redom bile praćene odgovorom – niko! Jasno je bilo da ni jedna zadovoljna osoba ne može da ostavlja uvredljive komentare bilo kome. Ako malo bolje razmislimo dvosmerna negativna komunikacija u tom slučaju nema nikakav smisao. Uz malo promišljanja i mnogo ponavljanja deci i mladima dajemo priliku da osveste kako osobe koje su sklone nasilju na mrežama vape za pažnjom u vidu odgovora na njihovu agresiju. Kada započnemo ovu lančanu reakciju i pokažemo da odgovorom na nasilje ne odgovaramo nasiljem, dolazimo do toga da Mrak ne možemo ugasiti mrakom ni mržnju ne možemo ugasiti mržnjom.

Pitanja za Anu su se ređala jedna za drugim pa se tako nametnulo kako premostiti jaz među generacijama? Predlog je svakako da se interesujemo za svet u kojem deca i mladi provode većinu svog vremena. Šta je to preko čega prstić neće skrolovati lako? Na čemu se zaustavi? I kako se osećaju i šta vide u trenutnim trendovima na mrežama? Da li umeju da osude čak i nešto što je trenutno u trendu a smatraju da ne trebalo? Pitanja je pregršt i otvaraju nepregledno polje kvalitetne komunikacije između dece i roditelja.

Saveta i pitanja je bilo mnogo, a najvažnije je što je komunikacija bila dvosmerna. Razgovor sa decom je neophodan, ali bez pokušaja da licemernim zabranama upotrebe mreža ograničavamo čitav jedan svet u kojem oni žive paralelno sa ovim analognim.

Granice moraju da postoje i uvek je korisno pitati dete na početku dana koliko sati danas planira da provede na internetu. Na taj način ih ograničavamo od tzv. dump-scrollinga, ali i vežbamo samodisciplinu i odgovornost. Statistike, nažalost, ne govore u našu korist – naime, deca u Srbiji provode ubedljivo najviše vremena na internetu.

Ne želimo da usled životnih okolnosti kojima savremen roditelj svedoči – više poslova i opterećenost trkom za bolji standard, našu decu odgajaju društvene mreže i popularni trendovi. Neka nas digitalni svet dodatno poveže. Neka nam dozvoli da kroz ekrane zavirimo jedni drugima u one male, a tako važne svetove, svetove mladih. Dozvolimo da pomirimo analogni i digitalni svet jednim mostom kvalitetne komunikacije kako u porodici tako i među drugim userima ogromne zajednice globalnog povezivanja.