Da li je milenijalski način vaspitanja propao?
Ako ste odrasli u kući gde se znalo „ko kosi, a ko vodu nosi“, gde ste igrali napolju dok vas majka ne pozove na večeru i gde ste znali da u gostima ne smete ni da pomislite da kažete „Neću to da jedem!“, onda pripadate generaciji koja je doživela sasvim drugačije detinjstvo od današnje dece. No, kako mi – milenijalci, sada vaspitavamo svoju decu? Da li smo evoluirali ili se vrtimo u istom krugu, samo pod modernijim imenom „svesno roditeljstvo“?
Kako su nas vaspitavali naši roditelji?
Našim roditeljima je bilo jasno: roditelj je autoritet, dete sluša. Postojala su stroga pravila, batine nisu bile strane (mada nisu bile ni tema za diskusiju), a detinjstvo je bilo prožeto rečenicama tipa „Nije tvoje da misliš“ i „Zato što ja tako kažem!“. Nije se mnogo razgovaralo o emocijama, ali smo znali red, odgovornost i poštovanje prema starijima. Nije bilo potrebe za aplikacijama koje prate gde je dete – jednostavno, ako kasniš, znaš da ćeš „dobiti svoje“.
Kako mi vaspitavamo decu?
Danas, u eri roditeljstva zasnovanog na komunikaciji, emocijama i psihološkoj podršci, milenijalci pokušavaju da budu prisutni, empatični i da grade odnos zasnovan na poverenju. Više ne vičemo „Zato što ja tako kažem!“, već pokušavamo da objasnimo „Zašto mislim da je ovo bolje za tebe.“ Postavljamo granice, ali ih često preispitujemo jer želimo da budemo sigurni da su pravične. I što je najvažnije – trudimo se da čujemo i razumemo svoje dete, a ne samo da ga „odgajimo“.
Ali, da li nam uvek uspeva?
Gde grešimo?
- Od roditeljskog autoriteta do roditeljskog asistenta
Milenijalci često idu iz krajnosti u krajnost – iz vaspitanja gde nije bilo puno prostora za emocije, u roditeljstvo gde dete donosi odluke koje ne bi trebalo. Dete bira šta će jesti, gde će ići, da li će ići na spavanje – a roditelj je tu da asistira. - Prezaštićivanje
Naši roditelji su verovali u „nauči na sopstvenim greškama“. Mi, s druge strane, strepimo od svake ogrebotine, neuspeha, razočaranja. Pravimo od deteta centar sveta, ali ga ne učimo kako da se izbori sa svetom. - Strah od dosade
Sećate se kako smo nekada sedeli kod kuće i „smarali se“, a onda smišljali igre, crtali, maštali? Danas, čim dete izgovori „dosadno mi je“, posežemo za tabletom, telefonom ili nekim instant rešenjem. Zaboravili smo da je dosada ključna za razvoj kreativnosti.
Da li smo ipak nešto naučili?
Naravno! Milenijalci su prva generacija roditelja koja masovno shvata koliko je važno mentalno zdravlje dece. Učimo ih kako da izraze osećanja, kako da pregovaraju, kako da budu samostalni. Priznajemo svoje greške i trudimo se da ih ne ponavljamo. Bolje razumemo svoje klince jer smo odrasli u vremenu kada su se deca više „pripitomljavala“ nego vaspitavala.
Kako da napravimo balans?
Ako želimo da odgajamo srećnu i sposobnu decu, evo nekoliko smernica:
Granice su tu da ostanu – Dete mora znati šta je dozvoljeno, a šta ne, bez prostora za pregovaranje u ključnim situacijama.
Ne bojte se da budete roditelj, a ne prijatelj – Ljubav i podrška ne znače da detetu sve treba olakšati.
Dozvolite im da greše – Umesto da im rešavamo probleme, učimo ih kako da ih sami reše.
Ne prezaštićujte ih od emocija – Tuga, ljutnja, dosada – sve su to važne lekcije.
Digitalna detoksikacija – Ako želimo da nam deca manje bulje u ekrane, možda bi trebalo i sami da ostavimo telefon.
Dakle, da li je milenijalski način vaspitanja propao? Nije, ali je u procesu prilagođavanja. Da bismo postali bolji roditelji, moramo spojiti najbolje iz oba sveta – strukturu i doslednost naših roditelja sa empatijom i emocionalnom inteligencijom koju pokušavamo da primenimo danas. Jer, na kraju dana, nije poenta da budemo savršeni roditelji – već dovoljno dobri roditelji koji će odgojiti srećne, odgovorne i snalažljive ljude.
