Veštačka inteligencija i organska umetnost
Ta ozloglašena tvorevina veštačka inteligencija koja mnogima deluje kao umetnuti faktor koji će zameniti pamet već otupelih mozgova bumera i milenijalaca izgleda kao da nam je došla iz svemira. Neko nam je podmetnuo, podvalio i sve to samo da bi nas zaglupeo ili naš već oslabljeni intelektualni kapacitet obesmislio. No, da li je baš tako... i da li je i ovaj neverovatni izum čovečanstva, izum koji bi trebalo da kontroliše čovek i koji bi trebalo da iskoristi sve naše kapacitete do granica nemogućeg?
Oduvek, čovek je umeo da se boji svega što je novo. Bojali smo se svega nepoznatog i tako usporili napredak i verovatno propustili mnoge prilike. Ukoliko se ušuškamo u udobnost poznatog i proverenog, gubimo priliku da istražujemo. Neki hrabri ljudi su se međutim, upustili u istraživanja i napredak. Evo čime su to obogatili naše horizonte.
Strah kao najveći čovekov neprijatelj
Strah od veštačke inteligencije u umetnosti ne razlikuje se mnogo od straha koji je pratio svaku veliku promenu pre nje. Uvek iste fraze: „ovo nije pravo“, „ovo nije ljudsko“, „ovo će zameniti umetnika“… Fotografija je, na svom nastanku bila optužena da će ubiti slikarstvo. Film je bio pretnja pozorištu. Sintisajzeri su navodno uništili muziku. A danas se, izgleda i veštačka inteligencija našla u ulozi novog krivca za sve ono što ne umemo odmah da razumemo i objasnimo.
Otpor prema AI u umetnosti najčešće dolazi iz straha da će proces stvaranja postati brz, lak i samim tim bezvredan. U praksi se dešava nešto drugo. Veštačka inteligencija ne dolazi sa idejom I ne nosi trauma. Nema iskustvo, sećanje ni potrebu da nešto ispriča. Ona reaguje, kombinuje, predlaže. I tek u rukama čoveka postaje alat, slično kao četkica, kamera ili instrument. U tom smislu, AI ne zamenjuje umetnika, već mu postavlja ogledalo i nudi mogućnosti koje sam možda ne bi video.
Blistavi primeri
Vizuelni umetnik Refik Anadol koristi veštačku inteligenciju kao sirovinu za svoje radove, hraneći algoritme ogromnim arhivama podataka, od umetničkih zbirki do snimaka prirode. Ali njegov rad ne leži u besmislenom kliktanju da bi se dobila slika već u odluci šta će algoritam učiti, šta će ignorisati i kako će se rezultat predstaviti publici. U njegovim instalacijama AI ne stvara umesto čoveka, već postaje produžetak ljudske radoznalosti i sećanja.
U muzici, umetnica Holly Herndon koja je prevashodno izučila temeljno klasičnu muziki i kompoziciju, trenirala sopstveni AI model na svom glasu, ne da bi ga zamenila, već da bi istražila granice identiteta, autorstva i tela u digitalnom dobu. AI u tom slučaju ne peva umesto nje, već peva sa njom, kao digitalni hor koji postavlja pitanje šta znači biti prisutan u sopstvenom delu.
Čak je i čuveni producent Brian Eno, koji je decenijama istraživao generativnu umetnost i muziku, prihvatio AI kao logičan nastavak ideje da umetnost ne mora uvek biti potpuno kontrolisana. Njega ne zanima savršena kompozicija, već proces u kome se delo stalno menja, izmiče i iznenađuje, baš kao i čovek. On se doduše, zalaže za to da nije problem sama veštačka inteligencija, već ko su ti ljudi koji stoje iz njene kontrole. A kad kaže tako nešto, on misli da veliki konglomerati koji upravljaju kontrolom, samim tim I guše kreativnost ljudi koji bi je koristili u svrhu stvaranja umetnosti.
Kakva je korist od svega ovoga
Korisnost veštačke inteligencije u umetnosti ne leži u zameni, već u oslobađanju. Ona skraćuje tehnički deo procesa, ali istovremeno traži jasniju ideju, čvršći stav i odgovornost autora. Što je alat moćniji, to je umetnik važniji. I upravo tu se ruši najveći strah: bez čoveka, AI nema šta da kaže.
Umesto, da novu tehnologiju kroz AI prigrlimo i bolje je upoznamo kako bi napredak bio brži, mi se nje bojimo baš kao i stanovnici većih gradova sveta kada su im uveli električno ulično osvetljenje. Osećaj koji umetnost budi u čoveku, ne može se prevariti. Osećanje koje umetnost izaziva ili ne izaziva, ne može se odglumiti. To je organska emocija koja nije znala ko je Selijeri, a ko Mocart. To je emocija koja prepozna ili ne prepozna kvalitet i ne može se platiti, prevariti ili ponoviti. Zato, umesto da se dublje upustimo u njeno izučavanje, čovečanstvo se i ovog puta bavi pogrešnim projektima tj. osporavanjem onoga što je sam stvorio.
