Prva letnja ljubav i eksplozija u grudima
Zamisli da si na moru. Ili u kampu. Ili kod bake na selu, gde ne hvata WiFi, ali ti to prvi put u životu nije ni važno. Jer — vidiš nekoga. Neku osobu koja odjednom hoda kao u usporenom snimku. Ne znaš da li te više zbunjuje njegov osmeh ili njen glas. Srce ti lupa kao da si istrčao/la sto metara, a jedino što si uradio/la je pogledao/la nekoga dok se smeje nečemu što nije ni bilo toliko smešno.
Dobrodošao na prvi emotivni rolerkoster
To ti je kao da si otvorio neku novu aplikaciju u svom telu. Nisi znao da postoji, ali sad se ne gasi. Sve je pojačano: pesme koje inače ne slušaš odjednom imaju smisla, nebo izgleda romantičnije, čak ti je i čokolada slađa. Misliš o toj osobi ujutru, uveče, pa čak i kad pereš zube. Da, i to se desi.
Zašto?
Zato što tvoj mozak tada poludi od hormona. Doslovno. Počne da izbacuje dopamin – to ti je kao kad tvoj unutrašnji DJ pusti omiljenu pesmu svaki put kad vidiš tu osobu. Onda dođe oksitocin, poznat kao “hormon maženja”, i šapne ti da želiš da budeš blizu. A adrenalin se pobrine da ti srce lupa kao alarm u 6 ujutru – bez snooze dugmeta.
Prvi put u životu imaš osećaj da bi mogao ili mogla da napišeš pesmu. Ili bar da sedneš i gledaš u jednu tačku satima (dok ti mama viče da dođeš da jedeš). To je neka mešavina uzbuđenja, nervoze, smeškanja i milion „šta ako“ pitanja:
Šta ako me pogleda? Ili ako me ne pogleda…
Šta ako mu/joj se i ja sviđam?
Šta ako lupim glupost pred njim/njom?
Šta ako se ovo stvarno događa?!
I znaš šta? To je skroz okej. Ne moraš odmah da znaš šta će biti. Ne moraš da znaš ni da li je to „prava ljubav“. To što osećaš sada je stvarno. I važno. I ogromno.
Ali evo jednog malog tajnog saveta (od nekoga ko je to prošao):
Prvi put kad ti se neko svidi, misliš da je to kraj sveta ako te ne pogleda. Ili raj ako te samo dotakne rukom dok ti dodaje loptu. I to jeste kao mali kraj i mali početak sveta u isto vreme.
Možda to neće biti ljubav za ceo život. Možda se sledeće leto više ni ne setiš kako se ta osoba zove. Ali ćeš se setiti osećaja. Tog jednog leta kada si po prvi put osetio/la da ti se neko svidi toliko da nisi znao/la gde da staviš ruke dok stojiš pored njega/nje. Tog pogleda, tog skakanja srca, tog stida što ne znaš šta da kažeš.
Zato…
Ne beži od tog osećanja. Ne moraš odmah da pišeš ljubavno pismo ni da izjavljuješ večnu ljubav. Ali ne pravi se da ti se ništa ne dešava. Jer se dešava. I to je lepo. I tvoje. I uživaj u tome (ako uspeš da procesuiraš šta se ustvari dešava).
Ne zaboravi ko si
Samo zato što ti se neko sviđa, ne moraš da prestaneš da budeš ti. I dalje možeš da nosiš tvoj glupi kačket, da voliš dinosauruse, ili da mrziš matematiku. Ako te neko voli, voleće te baš takvog/takvu.
I najvažnije: čuvaj tu uspomenu. Nećeš se svaki dan prvi put zaljubiti. Zato je ovo baš, baš posebno. I zaslužuje mesto u tvom srcu. Čak i ako traje jedno leto. Čak i ako nikad ništa ne bude. Neka bude tvoje. Biće to tema za razgovor sa drugarima iz razreda od septembra.
I nemoj da brineš ako boli malo. I to je deo priče.
A ti, ako ovo čitaš i upravo si u toj ljubavi – znaj da si u nečemu čudesnom. Prvom poglavlju jedne duge, lude, divne knjige koja se zove: odrastanje.
