Odnos medija prema ženama: Medijska pismenost u borbi protiv stereotipa
Dve fotografije, dve javne ličnosti, crveni tepih i komentari na Instagramu. Reč je naime o objavi koja se proširila društvenim mrežama, a na kojoj se mogu videti dvoje poznatih kako poziraju fotografima. Naizgled obične fotografije sa jednog od događaja koje su ove zvezde okačile na svoje profile na Instagramu.
Šta je zapravo sporno u ovoj naizgled običnoj i svakodnevnoj pojavi? Komentari. Komentari koji su korisnici Instagrama pisali ispod tih objava.
Zašto? Ispod fotografije na kojoj se vidi muškarac, sa izraženim mišićima i otkrivenim delovima tela, ostavljeni su komentari „dobar frajer“, „seksi“, „kako si dobar 🥵 👅“, „želim te 😍 😍 😍“, „oženi me 😍“, „kakvo telo 🔥“…
S druge strane ispod fotografije žene u otvorenoj haljini nižu se komentari potpuno suprotni onima koji su ispod prethodno pomenute objave – od uvreda i psovki do vređanja fizičkog izgleda i omalovažavanja njenog talenta za posao kojim se bavi. Premda, najveći broj ovakvih podrugljivih komentara dolazi upravo od žena.
Ova viralna objava najbolji je dokaz kako društvo u celini tretira i vidi žene, odnosno muškarce. Primer je kako postoje dvostruki aršini u prikazivanju muškog, tj. ženskog tela. Žene su uvek krive. Krive su kako izgledaju, kako se ponašaju, kako se oblače, čime se bave… Muškarci su pak, s druge strane, sve greške dozvoljene čak i kad su počinioci nasilja – javnost, nažalost, često i to opravdava svaljujući krivicu na preživelu i/ili žrtvu.
Da ni mediji u ovom slučaju nisu izuzetak, najbolje svedoči žuta štampa i opskurne privatne televizije.
O odnosu medija prema ženama najbolje svedoči i nedavni primer princeze od Velsa, Kejt Midlton, koja je postala žrtva svetske javnosti i brojnih spekulacija o tome da li je živa ili nije, čime su doprineli i veštački stvoreni medijski sadržaji i loš marketing kraljevske prodice. Kada je saopšteno da princeza boluje od raka, promenjen je i način na koji je Midlton predstavljena u javnosti. Javio se osećaj (lažnog) saosećanja.
Kult slavnih
Poznate ličnosti, poput medija, utiču na društvo od najranije dobi. Zbog njih kreiramo i tražimo sopstvene stilove, ukuse, vrednosti, mišljenja… Tražimo one sa kojima možemo da se identifikujemo.
Sve do Drugog svetskog rata pažnju javnosti zaokupljivali su političari, pisci i ljudi iz sveta biznisa. Nakon rata zainteresovanost ljudi da saznaju sve o životu svojih omiljenih zvezda postala je veća – štampu su počele da ispunjavaju filmske i muzičke zvezde, sportisti, ličnosti iz šoubiznisa i pop kulture.
Ipak, kult ličnosti nije nikakva novotarija. Još u antičkim vremenima ljudi su bili opčinjeni bogovima i vladarima, o kojima su ispevali pesme i mitove. Na primer, fasciniranost ljudi za život Kleopatre, poslednje egipatske kraljice, ne smanuje se ni posle toliko vekova.
Svakako masovni mediji, a kasnije i društvene mreže, odigrali su veliku ulogu u stvaranju kulture slavnih. Pa smo tako imali priliku da gledamo u direktnim prenosima svadbe, sahrane brojnih slavnih ličnosti ili na primer krunisanja engleske kraljevske porodice.
U vremenu društvenih mreža, kada je granica između privatnog i javnog života pomerena, deljenje sadržaja i detalja o privatnom životu postaju neka vrsta voajerističkog sadržaja, posebno kada je reč o slavnima. To stvara pogodne temelje da tabloidi krenu sa razvlačenjem i spekulacijama, iznoseći najintimnije (uglavnom lažne) detalje iz njihovih života.
Uloga žena u medijima
Tradicionalne rodne uloge dominiraju u medijima. Žene najčešće srećemo kada su u pitanju žrtve nasilja, na stranicama estradnih i zabavnih rubrika, a u poslednje vreme i u političkim rubrikama. One su i dalje, stereotipno i seksistički prikazane – još uvek su supruge, majke, seks-simboli, lepotice, žrtve nasilja, pevačice, domaćice…
U pojedinim tabloidima i dalje su prisutne obnažene žene, što samo govori da ih uredništva doživljavaju kao seksualne objekte putem takvih pornografskih sadržaja. O njima se gotovo i ne govori kada je reč o nauci, preduzetništvu, sportu (izuzev pojedinih uspešnih žena ili ukoliko nisu partnerke poznatih sportista), kad osvoje neko važno odlikovanje.
Ozbiljnije bavljenje temama rodne ravnopravnosti i feminizma, čini se, gura se pod tepih. Mizoginija uzima primat i mesta sagovornika o važnim temama uvek, uglavnom, zauzimaju muškarci, premda ima daleko stručnijih ekspertkinja od njih.
Iako se u Kodeksu novinara Srbije navodi da novinari i novinarke moraju da rade u javnom interesu, te da ne smeju da diskriminišu nikoga bez obzira na pol, rasu, godine, seksualnu orijentaciju, praksa govori suprotno.
Stereotipi i predrasude duboko su ukorenjeni u društvu, a mediji i dalje služe da ih stvaraju i održavaju. Manjinske grupe, LGBTQ+ populacija, stariji, siromašni i žene, najčešće su prikazani stereotipno. Posebno su diskriminisane starije žene, Romkinje, žene sa invaliditetom, lezbejke ili pripadnice neke druge seksualne orijentacije, pripadnice manjinskih grupa, žene sa sela…
U periodu od maja 2022. do decembra 2023. godine u medijima je zabeleženo 113 slučajeva govora mržnje, a žene i nacionalne manjine bile su najčešće žrtve izveštavanja, piše Cenzolovka. Rezultati svetskog medijskog monitoringa pokazali su da su žene prisutne samo u 24 odsto medijskih sadržaja, a stanje u Srbiji je ispod svetkog proseka, kako prenosi Nedeljnik, žene kao sagovornice prisutne su samo u petini sadržaja.
Zašto je sve ovo važno? Bilo to lešinarenje u slučaju mrtve zvezde ili političko spinovanje domaćih vlasti – trebalo bi da svim tim sadržajima pristupamo kritički, oprezno, da ih analiziramo i razumemo. Takav pristup moguć je zahvaljujući medijskoj pismenosti.
Značaj medijske pismenosti
Mediji utiču na društvo – na kreiranje mišljenja, stavova, uverenja. Kako će se javnost ophoditi prema ženama zavisi od toga kako ih mediji reprezentuju. Ako nisu prikazane ravnopravno kao muškarci, može doći do pogrešne percepcije o njima. Neretko u medijskim sadržajima, bilo da su to vesti, fotografije, video-snimci, pesme, filmovi, serije ili knjige, mediji stvaraju i održavaju stereotipe i predrasude. U njihovom prevazilaženju može da nam pomogne medijska pismenost.
Glavna tema medijske pismenosti je da se nauči da se kritički pristupa sadržajima koji plasiraju mediji, da se njima ne pristupa olako i da se informacije proveravaju iz više izvora kako ne bi došlo do širenja dezinformacija i poluinformacija, te i mogućnost da sami budemo kreatori medijskih poruka. Odnosno ona razvija tri veštine: tehničke, kritičke i praktične.
Neophodno je da se od najranijeg doba, u školama, deca uče medijsku pismenost od edukovanih predavača koji će im ovu temu približiti na najbolji mogući način.
Medijska pismenost omogućava da ne prihvatamo stereotipe i predrasude koji se plasiraju u medijskim sadržajima, da ne usvajamo mržnju i govor mržnje, da razvijamo toleranciju i prihvatanje različitosti, da prepoznamo potencijalno štetne medijske sadržaje i njihov uticaj.
Deca su najčešći konzumenti medijskih sadržaja, pa ne treba zanemariti uticaj medija koji imaju na njih. Medijsko opismenjavanje dece treba da obuhvati kritički odnos prema stereotipima, odnosno da se fokusira na način kako da čitaju i razumevaju medijske poruke. Stereotipi su sastavni deo života, kreirane predstave o određenim grupama ljudi, kojima smo okruženi od najranijeg doba.
Od same boje odeće za dečake i devojčice – premda je ova podela opšteprihvaćena tek u 20. veku (a ukoliko pogledamo recimo portrete iz 18. veka videćemo kako muškarci nose crvene i roze nijanse, dok su žene uglavnom obučene u plavo), preko igračaka, crtanih filmova i bajki, pa sve do rodnih uloga i „muških i ženskih zanimanja“. Neophodno je usmeriti decu da sagledaju različitosti, da ne generalizuju stvari i tako postaju tolerantni na drugačije.
Medijska pismenost je posebno važna u demokratskom društvu, naročito u onim u kojima autoritarni režimi koriste medije da preko njih šire propagandu. Medijski pismena osoba ima mogućnost da ne bude izmanipulisana i da bude dobro politički obaveštena o svim društveno-političkim temama.
Razvijena društva sprovode programe medijskog opismenjavanja stanovništva. UNESKO je sredinom prošlog veka tražio da se na međunarodnom nivou sastanu eskperti i ekspertkinje kako bi istražili što bolje načine da uključe medijsku pismenost u obrazovne sisteme. U Srbiji medijska pismenost prisutna je u gimnazijama kroz izborni predmet Jezik, mediji i kultura, što je, smatraju stručnjaci, nedopustivo, te je potrebno njeno uvođenje u svim školama kao obavezan predmet.
Medijska pismenost nam pomaže da ostanemo bezbedni klinci! A kada smo medijski pismeni, kada smo tolerantni i kritički gledamo na svet oko sebe, možemo istrajati u borbi da će ljubav promeniti svet.
