Jesmo li spremni za Digitalni svet?

Naime, čini se da učenici često znaju više od nastavnika. A, možda je to samo privid? Da li baratanje tehnologijom znači da su deca digitalno pismena i šta uopšte predstavlja taj pojam? Može li se u ovom
slučaju premostiti jaz između generacija? Je li rešenje u boljoj edukaciji učitelja ili u promeni pristupa učenju? I na kraju – Kako da učionicu pretvorimo u prostor u kojem znanje teče u pravom smeru, gde deca ne gube interes, a predmet nije samo prazna forma, već suštinska priprema za budućnost?

Upravo sa ovim pitanjima susrela se Ana Mirković, psihološkinja i direktorka Instituta za dgitalne komunikacije, kada je tokom prošle godine održala preko 50 radionica digitalne pismenosti u školama širom Srbije. Ovaj projekat, nastao u saradnji sa kompanijom A1, pokušao je da donese pravu promenu u učionici, da osnaži nastavnike, ali i podstakne učenike. Razgovarajući sa njom nastojimo da osvetlimo
ne samo probleme, već i potencijalna rešenja koja “Digitalni svet” mogu pretvoriti u alat koji će pripremiti decu za svet u kojem žive.

1. Kako biste definisali digitalnu pismenost u kontekstu savremenog obrazovanja i zašto je ona danas toliko važna?

Digitalna pismenost je naša veština da efikasno koristimo tehnologije i digitalne alate, uključujući računare, mobilne uređaje, softvere i društvene mreže. Ipak, digitalna pismenost se ne odnosi samo na adekvatno korišćenje digitalnih alata, već i na razvoj kritičkog mišljenja, socijalno-emocionalne inteligencije i svesti o etičkom korišćenju medija. U kontekstu savremene obrazovne prakse, digitalna
pismenost je ključna jer omogućava pojedincima da efikasno komuniciraju, razmenjuju informacije, rešavaju probleme i prilagođavaju se svetu koji se veoma brzo menja.

Bez adekvatnog razumevanja i kritičkog promišljanja postoji rizik od dezinformacija, manipulisanja informacijama, kreiranje pogrešne slike o različitim fenomenima kao i smanjenog kapaciteta za donošenje samostalnih i racionalnih odluka. Digitalno pismeni učenici mogu bolje komunicirati, razmenjivati ideje i raditi zajedno na projektima, ali i zaštititi svoje podatke i privatnost na internetu,
što je od suštinskog značaja u digitalnom okruženju punom pretnji poput digitalnog nasilja, hakovanja i krađe identiteta.

Digitalna pismenost je neophodna za uspešno funkcionisanje u digitalnom svetu i digitalnom društvu.

2. Šta je bio glavni cilj uvođenja predmeta “Digitalni svet” u škole i da li smatrate da je taj cilj postignut?

Pretpostavljam da je cilj uvođenja predmeta „Digitalni svet“ u školama u Srbiji bio priprema učenika za digitalno doba kroz sticanje osnovnih digitalnih veština. Ono što kao roditelj znam je da je predmet usmeren na upoznavanje učenika sa osnovama rada na računaru, internetom, osnovama programiranja i sigurnošću na mreži. Verujem da je jedan od ciljeva i razvoj kritičkog razmišljanja, rešavanje problema i podsticanje kreativnosti kroz upotrebu tehnologije.

Teško je definitivno proceniti u kojoj meri je cilj potpuno postignut, jer se uspeh ovakvih inicijativa meri dugoročno kroz evaluaciju obrazovnih rezultata i prilagođavanja tehnološkim promenama. Smatram da je uvođenje ovog predmeta u prvi ciklus obrazovanja osnovnih škola značajan korak ka unapređenju digitalne pismenosti mladih u Srbiji 🙂

3. Obzirom da ste održali preko 50 radionica širom Srbije, šta mislite koje su to prepreke sa kojima se učitelji najviše suočavaju kada je digitalna pismenost u pitanju?

Mnogi od njih nemaju formalnu obuku u korišćenju digitalnih alata ili tehnoloških resursa, što može dovesti do osećaja nesigurnosti i nedovoljne kompetencije za integraciju digitalnih veština u nastavu. Dalje, u mnogim školama, pogotovo u ruralnim ili manje razvijenim oblastima, nedostatak računara, interneta ili modernih tehničkih sredstava predstavlja značajnu prepreku. Bez osnovnih resursa, digitalna pismenost ne može biti adekvatno podučavana. Takođe, učenici dolaze u školu sa različitim nivoima digitalne pismenosti, zavisno od pristupa tehnologiji kod kuće. Ovo stvara izazov za učitelje koji moraju da prilagode nastavu kako bi svi učenici napredovali. Neki učitelji, posebno oni sa dužim radnim stažom, mogu biti manje otvoreni za promene i digitalne inovacije u obrazovanju. Promena metodologije i prilagođavanje novim tehnologijama zahteva vreme i napor, što može izazvati otpor. I na kraju ono što je, po mom mišljenju najvažnije, a to je da su nastavni programi često preopterećeni, a integracija digitalne pismenosti može biti izazovna zbog ograničenog vremena za nove sadržaje.

4. Da li deca zaista znaju više od učitelja i nastavnika kada je reč o digitalnoj pismenosti? Kako premostiti jaz između generacija, a kako kreirati intektivnu i zanimljivu nastavu iz ovog predmeta?

Deca znaju mnogo više o mobilnim aplikacijama, neuporedivo više o društvenim mrežama i platformama za komunikaciju, ali učitelji i nastavnici znaju nemerljivo više o životu i o tome kako se i naizgled nerešive situacije u koje deca upadaju, mogu rešiti 🙂

5. Na radionicama koje ste držali susreli ste se i sa roditeljima. Koliko je njihova uloga važna u digitalnom opismenjavanju dece?

Roditelji su u procesu odrastanja dece najvažniji u svakom aspektu, pa i u ovom. U ovom trenutku teme iz domena digitalne pismenosti nisu na repertoaru porodičnih razgovora 🙁 Deca ne razgovaraju s roditeljima jer misle da ih ove teme ne interesuju, izražavaju skepticizam da im roditelji mogu pomoći (ne koriste Snapchat i TikTok) i zbog straha od osude i kažnjavanja zbog ponašanja na internetu. U eri digitalne pismenosti, najvažnije je da roditelji pokažu interesovanje za ovu temu, otvore kanal dvosmerne komunikacije s decom, stalno rade na unapređenju sopstvenih veština i pokažu spremnost da pažljivo slušaju i razumeju svoju decu 🙂

6. Da li je ključno balansirati između tradicionalnih metoda obrazovnja i digitalnih alata ili pak celokupno obrazovanje treba prilagoditi savremenom svetu?

Mislim da je balans neophodan i jedini svrsishodan način adaptacije 🙂 Koristimo sve ono što znamo da dobro radi, ali i inoviramo i pratimo efekte inovacija 🙂

7. Kako edukovati učitelje i nastavnike da bolje razumeju digitalne alate i tehnologije o kojima predaju?
Mislim da je permanentna edukacija najvažnija. Nastavnici bi trebalo da pohađaju seminare i obuke fokusirane na korišćenje digitalnih alata u nastavi, razvoj IT veština do naprednih obrazovnih tehnologija poput korišćenja aplikacija za e-učenje i analizu podataka o napretku učenika.

Takođe, organizovanje mentorskih programa u školama gde nastavnici koji već poseduju visoke digitalne kompetencije pomažu kolegama kroz praktičnu obuku može biti značajan vid podrške. Dalje, podsticanje nastavnika da u timovima rade na unapređenju svojih digitalnih veština kroz redovne razmene iskustava i resursa, stvara se podržavajuća zajednica za kontinuirano učenje.

8. Kako vidite budućnost predmeta “Digitalni svet”? Hoće li on evoluirati, ostati u sadašnjoj formi ili će doći do nekih drugih promena u školstvu?

Digitalni svet se stalno menja, ljudi se u njemu brzo adaptiraju na promene i sami menjaju svoje ponašanje, očekivanja, a znanje se na svakodnevnom nivou unapređuje, te u skladu sa tim – promene su neminovne i neophodne 🙂

9. Kada govorimo o digitalnoj pismenosti koje su to promene koje biste vi
uneli u školski sistem?

Uvela bih ovu oblast u obrazovni sistem od najranijeg (predškolskog) uzrasta, osnažila učitelje i nastavnike da teme obrađuju kroz različite predmete, insistirala bih na interaktivnom i aktivnom učenju u kom svi od svih uče, možda čak više prosvetni radnici od dece nego obratno 🙂