Ala je lep ovaj svet
Jedna mama je rekla: “Mom sinu su rekli da mora da prihvati da je drugačiji od drugih”. A nismo li svi zapravo drugačiji? Jedinstveni i posebni, svako na svoj način?
Kažu da ne treba suditi o drugima dok ne uskočimo u njihove cipele. A sudimo svi, manje ili više, iako te cipele nismo ni probali. Možda bi nas žuljale, pa najčešće izbegavamo da u njima napravimo i nekoliko koraka. A istini za volju, ono što nas žulja jesu stereotipi i predrasude. Moglo bi se reći da su to virusi koje smo pokupili tokom odrastanja. Inkubacija uglavnom kreće u najranijem detinjstvu, a simptomi jačaju sa godinama. Do dvadesetih mi izgleda oguglamo na samu bolest.
Stereotipi (ili etikete koje tako slobodno lepimo) jesu zapravo neosnovane generalizacije osobina i kvaliteta čitave grupe ljudi. Svi znamo kako to treba da se ponašaju muškarci, a kako žene. Ili samo mislimo da znamo. Stereotipi oblikuju naša uverenja o drugim ljudima, pa su se tako razvila mišljenja da su žene manje inteligentne, da su Englezi uljudni i izveštačeni, a Japanci previše uredni, da su Romi posebno nadareni za muziku, a Afroamerikanci najbolji u košarci. Ipak, ova uverenja i generalizacije ne utiču samo na naše viđenje drugih, već najčešće stvaraju i očekivanja (ali i pritisak) našem odrazu u ogledalu. Tako mnogi dečaci izrastu u muškarce koji imaju problem sa pokazivanjem emocija, jer zaboga, muškarci ne plaču. Stereotipi zapravo nastaju kao odgovor na našu potrebu da svet oko sebe, pa tako i ljude u njemu, posložimo u određene kategorije. Jer, tako nam je lakše da objasnimo ono što ne razumemo. Predrasude, koje u stopu prate stereotipe, sa sobom nose još i negativne emocije, koje se mogu razviti i u mržnju prema drugim grupama. Oba ova virusa zapravo iskrivljuju našu sliku sveta. A možemo li ih pobediti? Stereotipi i predrasude nisu nešto što je urođeno (iako je malo verovatno da ćemo ih se u potpunosti rešiti), lek za ovu boljku postoji. Svoj um možemo učiti da drugima ne pripisuje određene osobine po automatizmu, ali za to je porebno vreme. Da bismo to uspeli, važno je da se konstantno otvoramo ka onom novom i nepoznatom. Zašto? Što više saznajemo o svetu oko sebe, postajemo slobodniji i otvoreniji za prihvatanje različitosti. Tako stičemo i mogućnost da promišljamo, odnosno analiziramo. To je posebno važno i za nas same, jer oslobađanjem od stereotipa i predrasuda dajemo sebi mogućnost da budemo ono što zaista jesmo.
Ono što nas takođe može žuljati jesu stavovi, a njih formiramo uz pomoć porodice, prijatelja, ali i u odnosu na naša životna iskustva. Ipak, na mnoge od tih stavova uticale su i kultura, religija, mediji, odnosno samo društvo u kojem živimo. Znanje će nam i tu pomoći, jer nam ono daje mogućnost da kritički sagledamo sve(t) oko sebe, pa na kraju i nas same.
Neznanje rađa nerazumevanje i strah, što često dovodi do nasilja. Nasilje nije samo ono fizičko, već može biti i emocionalno, odnosno psihičko, socijalno i seksualno. Ono se dešava svakodnevno. Rađa se upravo iz nemoći, nerazumevanja, odnosno svega prethodno pomenutog.
I, da, one uvrede na društvenim mrežama i portalima, i to je nasilje. Jednako opasno kao i ono u stvarnom prostoru. Čini se da je lakše uvrediti iz udobnosti svog doma. Zašto? Zato što društvene mreže nude mogućnost maske, koju nasilnici u stvarnosti teško mogu navući. To digitalno nasilje ne čini manje opasnim. Šta više ono se sve češće događa. Zašto? Zato što je internet (između ostalog) omogućio svima da svoje mišljenje (vrlo često potkrepljeno neznanjem, stereotipima i predrasudama) iskažu javno, često bez posledica.
Ipak, ono što ostaje kao najpotrebniji sastojak u borbi protiv nasilja, kao i sa prhvatanjem različitosti, jeste empatija. Od nje najviše zavisi da li ćemo uspeti da se uvučemo u te tuđe cipele. Deca uče da osećaju. Uče od uzora, najčešće od roditelja. Neurolozi tvrde da se pri svakom osećaju mozak vraća na prethodna emocionalna iskustva. Zato je važno da oni najmađi ne budu sputani u izražavanju emocija, jer iz tih iskustava uče.
Ljubav je jedini pravi lek protiv nasilja, i ono što uistinu treba svakom biću na ovoj planeti. Nasilje će uvek roditi novo nasilje, a znanje i empatija uvek dobrotu. Zato je važno da širimo vidike, znanje i ljubav, jer samo to vodi do prihvatanja različitosti, lepšeg i bezbednijeg društva.
Ala je lep ovaj svet – rekao je još davno čika Jova Zmaj. I bio je u pravu. Lep je ovaj svet. Lep je baš zbog svih tih različitosti. Svako se nosi drugačije, na sebi svojstven način. A bilo bi dosadno da smo svi isti, zar ne?
