Solo gigging: Kada je sasvim u redu otići na koncert sam?
Koliko odluka u svakodnevnom životu donosimo prema tome šta rade drugi, a koliko prema onome što zaista želimo? Otići negde sam više nije nužno znak da nemaš s kim, već sve češće svesna odluka da ne propustiš nešto što želiš.
Petak je uveče. Omiljeni bend svira u gradu. Karta je kupljena, a čak ste već zamislili gde ćete stati kada počne koncert. Postoji samo jedan problem. Niko od vaših prijatelja ne može ili ne želi da ide. Do skoro bi priča verovatno bila završena tu. Karta bi ostala neiskorišćena, a sutradan biste gledali tuđe snimke sa koncerta na Instagram storijima. Danas je sve češći drugačiji scenario. „Dobro. Idem sam.“
Za to postoji simpatičan izraz solo gigging: odlazak na koncert, festival ili svirku bez društva. Sam čin nije nov, ali način na koji ga doživljavamo očigledno jeste. Istraživanje iz 2024. godine ticketing servisa viagogo pokazalo je da je 70% ispitanih muzičkih fanova smatralo da je odlazak na koncert sam kul i društveno prihvatljiv, dok je 39% reklo da je planiralo da samo ode na neki muzički događaj tog leta. Među pripadnicima Gen Z, čak 56% ispitanih već je imalo iskustvo solo odlaska na festival ili koncert. Još zanimljiviji podatak dolazi iz SAD. Istraživanje platforme Bandsintown među 1.106 ljubitelja muzike pokazalo je da bi 80% ispitanika radije otišlo samo na koncert nego ga potpuno propustilo.
To dosta govori o promeni prioriteta, jer odlazak na koncert nikada nije bio samo odlazak na koncert. Bio je to društveni događaj. Nešto što se planira u grupnom četu, oko čega se dogovaraju prevoz, vreme dolaska, gde ćemo posle, ko šta pije i ko će sa kim da se vrati kući. Kada idemo sami, čitav taj mali sistem nestaje. Ne morate da čekate nikoga. Ne morate da se dogovarate gde ćete stajati. Ne morate da slušate izvođača koji vas zapravo ne zanima samo zato što je vašem društvu omiljen. Ako vam se ostaje još pola sata, ostajete. Ako želite da odete posle prvog benda, odlazite. Koncert prestaje da bude grupni projekat i postaje lični izbor. Psihološki, tu postoji još jedan zanimljiv momenat: strah da ćemo izgledati čudno. Pre nego što neko prvi put ode sam, često ga više brine šta će drugi misliti nego sam koncert. Gde ću stajati? Sa kim ću pričati? Hoće li svi primetiti da sam sam? Šta ako neko pomisli da nemam prijatelje?
A onda se svetla ugase. I odjednom je prilično teško razmišljati o tome da li neko u publici misli nešto o vama. Upravo je to iskustvo opisivao i psihijatar Ally Jaffee u tekstu za NME o solo odlascima na muzičke događaje: rekla je da takav izlazak može doneti osećaj ispunjenosti jer niste propustili izvođača koji volite samo zato što niste imali društvo. Istraživanje koje je komentarisala pokazalo je i da je 38% ljudi primetilo povećanje samopouzdanja nakon solo odlaska na muzički događaj.
Možda je zato solo gigging zanimljiv i kao mala lekcija o odraslom životu. Kako postajemo stariji, sve je teže pronaći trenutak kada su baš svi slobodni, raspoloženi, finansijski spremni i zainteresovani za istu stvar. Posao, fakultet, partneri, različiti gradovi, različite smene i različita interesovanja prave rasporede koji se sve teže poklapaju. Ako čekamo da se svi usklade, neke stvari jednostavno nećemo uraditi. To ne znači da mladi odjednom ne žele društvo. Naprotiv, činjenica da ljudi na koncertima upoznaju druge ljude govori upravo suprotno. Samostalni odlazak više liči na odustajanje od uslova da iskustvo mora početi sa osobom koju već poznajemo. Dugo smo učili da je dobar izlazak onaj koji možemo da prepričavamo zajedno, ali solo gigging uvodi drugačiju mogućnost: Nisam imao s kim da idem, ali nisam hteo da zbog toga propustim nešto što sam želeo.
