Zašto nam na mrežama naša deca ne liče na decu iz naših stanova? Drugi život deteta: identitet na mrežama
„Moje dete to ne bi nikada.“ Koliko puta nas je upravo ova rečenica iznenadila? Roditelj gleda snimak deteta na TikToku ili Instagramu i gotovo da ne prepoznaje ono dete koje kod kuće sedi u trenerci, smeje se glupostima, priča sat vremena o nekoj potpuno nevažnoj temi ili bez razmišljanja pravi svoje čudne, originalne fore. A onda društvene mreže: nameštanje kose tokom snimanja, pogled u stranu, osmeh nepostojećem biću u sobi, tapkanje noktima po predmetu, ista poza, isti izraz lica, isti način govora. Sve deluje kao pažljivo naučena koreografija.
Da li se kreativnost permanentno uništava ili je sud većine postao toliko strog da se sve manje dece usuđuje da se razlikuje? I možda ono važnije: da li naše dete na internetu pokazuje ko jeste ili ko misli da mora da bude da bi bilo prihvaćeno?
Dete koje poznajemo i dete koje publika treba da vidi
Psihologija adolescencije odavno zna da je mišljenje vršnjaka veoma važno, ali su društvene mreže toj potrebi dale novu pozornicu. Nekada je dete moglo da bude drugačije pred jednom grupom, a da kod kuće ostane potpuno drugačije. Danas može svakodnevno da dobija povratnu informaciju o tome koliko je zanimljivo, lepo, duhovito ili „kul“.
Istraživanje objavljeno 2024. godine, koje je obuhvatilo 1.002 korisnika Instagrama i Snapchata uzrasta od 14 do 16 godina u Nemačkoj, pokazalo je da vršnjačke norme utiču na način na koji adolescenti predstavljaju sebe na društvenim mrežama. Logično… Oni posmatraju šta drugi rade, šta prolazi dobro i šta se smatra prihvatljivim, a zatim tome prilagođavaju i sopstveno predstavljanje.
Drugim rečima, dete ne mora da dobije direktnu poruku: „Ovako treba da izgledaš.“ Dovoljno je da stotinu puta vidi šta njegovi vršnjaci rade, pljušte lajkovi i komentari i eto odobravanja.
„Ako svi ovako rade, možda je ovo normalno“
Tu je nastao najveći nonsens društvenih mreža. Svi žele da budu posebni, ali istovremeno niko ne želi da bude toliko drugačiji da postane meta podsmeha. Izostaje hrabrost, možda i logično. Kazne i isključivanje iz ˝kluba popularnih˝ im pada veoma teško.
Istraživanja pokazuju da adolescenti pažljivo razmišljaju o publici kojoj se obraćaju. U jednoj studiji sa tinejdžerima od 12 do 18 godina, mladi su opisivali kako sadržaj biraju tako da izgledaju zanimljivo, dopadljivo i privlačno, a neki su ulagali veliki trud u samo predstavljanje i tražili pomoć prijatelja pri pravljenju objava.
Zato ono što roditelju izgleda kao besmisleno kopiranje može detetu predstavljati sasvim ozbiljnu socijalnu strategiju: znam šta se ovde prihvata i znam kako treba da se ponašam da bih pripadao.
Potreba da se dopadnem ili strah da ne budem odbačen?
Verovatno pomalo od oba.
Adolescencija je period u kojem se identitet tek gradi. Samo po sebi je težak period. Kad se tome doda i surovo okruženje vršnjaka… nije lako biti u njihovim cipelama.
Dete isprobava različite verzije sebe: drugačije se oblači, menja muziku koju sluša, eksperimentiše sa humorom, stilom, stavovima i načinom komunikacije. To samo po sebi nije problem. Naprotiv, to je deo normalnog odrastanja.
Problem nastaje kada pitanje „Ko sam ja?“ počne da zamenjuje pitanje „Šta će drugi misliti o meni?“
Tada se identitet ne istražuje samo iznutra, već se neprestano proverava spolja. Lajk, komentar, pregled ili izostanak reakcije postaju mala društvena presuda.
Istraživanja su pokazala i da su kod tinejdžerki poređenje sa vršnjacima, standardi lepote i potreba za priznanjem povezani sa načinom na koji predstavljaju sebe na društvenim mrežama.
Možda dete nije postalo manje autentično. Možda samo igra novu ulogu.
Ovo je važno za roditelje. Ne treba svaku promenjenu pozu, govor ili ponašanje na mrežama tumačiti kao gubitak autentičnosti. Adolescent može istovremeno imati više verzija sebe i sve one mogu biti stvarne.
Tinejdžeri na mrežama biraju koju će verziju sebe pokazati. Nekada je to ono što zaista jesu, nekada ono što bi voleli da budu, a nekada pažljivo skrivaju delove sebe za koje misle da se drugima neće dopasti. Što je dete sigurnije u sebe i u to ko je, manje ima potrebe da se uklapa u jednu unapred prihvatljivu verziju sebe.
Zato dete koje kod kuće peva bez sluha, a na TikToku pravi savršeno kontrolisan snimak možda nije „postalo neko drugi“. Možda samo još uvek pokušava da shvati ko sve može da bude.
Kada posebnost postane nova uniforma
Možda je najveći paradoks u tome što društvene mreže obećavaju prostor za individualnost, a istovremeno proizvode veoma snažne obrasce ponašanja.
Budi svoj. Ali na način koji je trenutno popularan. Budi drugačiji. Ali ne previše. Budi spontan. Ali neka spontanost izgleda dobro pred kamerom. Budi poseban. Ali tako da te drugi prepoznaju kao deo grupe.
Zato roditelj ponekad gleda svoje dete i pita se gde je nestala njegova kreativnost. Možda nije nestala. Možda je samo trenutno potisnuta potrebom da se uklopi.
Na kraju je zato korisnije od pitanja „Zašto se ponašaš tako glupo na internetu?“ postaviti sasvim drugo: „Da li se tamo osećaš slobodno da budeš ono što jesi?“
Jer dete kome je dozvoljeno da kod kuće bude čudno, smešno, dosadno, drugačije, nesavršeno i potpuno svoje možda će jednog dana imati dovoljno sigurnosti da takvo bude i pred publikom.
A to bi, možda, mogao biti jedan od najvažnijih oblika digitalne pismenosti: ne samo naučiti dete šta da objavljuje na internetu, već mu pomoći da ne zaboravi ko je kada ga neko gleda.
