Ko bolje poznaje moje dete? Telefon ili ja?
Ko je rekao da je danas roditeljstvo lako, taj nije prošao kroz pubertetski period svog deteta u digitalnoj eri. Toliko načina da se dete osami, prećuti, sazna nešto samo… ispravno ili ne. Toliko načina da bude tu, nekoliko metara od nas, a da istovremeno vodi čitav jedan život o kojem mi znamo vrlo malo.
Kako to izgleda iz dečjeg ugla?
Kada je era digitalnog doba uvela komunikaciju po principu pitanje–odgovor, mladi su sve više počeli da se okreću komunikaciji sa uređajima, a sve manje iskustvenim bićima oko sebe. Roditeljima, trenerima, učiteljima, tetkama, ujacima, starijem bratu ili sestri može da postavi pitanje, ali uz pitanje često dolazi i nešto što dete ne želi: pogled, potpitanje, objašnjenje, procena, savet, briga, osuda.
Telefon nema taj pogled.
Ako dete ne zna nešto, mnogo je lakše da pita pretraživač nego živu osobu. Ne mora da pokaže da ne zna, a ne mora ni da prizna da ga nešto plaši i ne mora da rizikuje da će mu se neko nasmejati ili reći: „Kako to ne znaš?“ A posebno ne mora da strahuje da će jedno malo pitanje otvoriti još dvadeset roditeljskih potpitanja.
„Zašto te to zanima?“
„Ko ti je to rekao?“
„Da li ti se nešto dogodilo?“
„Je l’ sve u redu?“
Zato dete često bira ekran. Ne zato što više veruje telefonu nego roditelju, već zato što je komunikacija sa njim jednostavnija, tiša i bez posledica koje nosi razgovor sa odraslom osobom.
I tu postavljamo ovo neprijatno pitanje: ko bolje poznaje moje dete – telefon ili ja?
Možda ne zna njegovo omiljeno jelo, ko mu je najbolji drug ili šta ga nasmeje kad je tužan. Ali telefon može da zna neke druge stvari. I to mnogo više nego što mislimo.
Telefon ne mora da pita dete da bi nešto saznao
Svaki put kada dete nešto pretraži, pogleda, zadrži se na nekom videu, klikne na reklamu, instalira aplikaciju ili se vrati na određeni sadržaj, ostavlja trag o svom ponašanju. Algoritmi upravo takve tragove koriste da bi procenili šta bi korisniku moglo da bude zanimljivo. Profilisanje, jednostavnije rečeno, znači da sistem iz podataka o ponašanju pokušava da proceni nečija interesovanja, navike ili karakteristike i na osnovu toga prilagodi sadržaj koji mu se prikazuje. Kod dece je to posebno osetljivo pitanje jer profil može da utiče na sadržaj i oglase koji im se prikazuju, ali i na formiranje njihovih interesovanja i preferenci.
Zato dete možda nikada nije reklo: „Zanima me kako da smršam“, „plašim se da nisam dovoljno lepa“ ili „sviđa mi se ovaj sadržaj“. Ako nedeljama pretražuje određene teme, gleda slične videe i na njima se zadržava, sistem može da prepozna obrazac.
A onda mu on ponudi još.
Tu je najvažnija razlika između roditelja i algoritma: roditelj vidi dete, algoritam vidi ponašanje, a iz ponašanja može da nauči mnogo.
Tu počinje priča koja je mnogo veća od toga koliko dete vremena provodi pred ekranom. Ono što dete radi na telefonu nije samo njegovo ponašanje. Za velike digitalne sisteme to je – podatak tj resurs, jer podatak ima vrednost.
Šta sve aplikacije mogu da znaju?
Ne prikuplja svaka aplikacija iste podatke i ne treba da stvaramo utisak kako svaki telefon neprestano snima svoje korisnike. Aplikacije i platforme mogu da prikupljaju različite vrste podataka, u zavisnosti od funkcija i dozvola koje im damo: lokaciju, podatke o uređaju, aktivnosti u aplikaciji, istoriju interakcija, fotografije, kontakte, a neke traže i pristup kameri ili mikrofonu.
Sada dolazimo do dela koji je mnogo važniji od pitanja da li smo nekoj aplikaciji dozvolili pristup kameri. Šta ta aplikacija radi sa onim što je dobila?
Fotografija, na primer, nije samo fotografija. Na njoj može da bude lice deteta, njegovi prijatelji, škola u pozadini, sportski klub, ulica, kuća, automobil, registarska tablica, mesto na kojem je fotografija nastala. Ako se fotografije obrađuju sistemima za prepoznavanje lica, iz njih mogu da nastanu i biometrijske reprezentacije koje služe za povezivanje fotografija iste osobe.
A kada se takva fotografija kombinuje sa drugim informacijama, dobija se nešto mnogo vrednije od jedne slike. Dobija se obrazac.
Ako se na fotografijama iz godine u godinu pojavljuje isto lice, uz podatke o vremenu i mestu, moguće je napraviti veoma detaljnu sliku nečijeg kretanja i društvenog okruženja. Ako se tome dodaju pretrage, aplikacije koje koristi, sadržaj koji gleda i način na koji reaguje na njega, dobija se još precizniji profil.
Jedna fotografija možda ne govori mnogo. Hiljade podataka govore gotovo sve.
I nije problem samo u fotografijama. Mikrofon može da bude potreban aplikaciji za pozive ili glasovne komande, kamera za fotografisanje ili video, a lokacija za mapu. Međutim, svaki put kada neki uređaj ili aplikacija prikuplja podatke, važno je pitanje šta se sa njima dalje dešava, koliko dugo se čuvaju i sa kim se dele.
A onda postoje i mali, gotovo nevidljivi kolačići. Kako to samo slatko zvuči… „kolačići˝.
Kliknemo „Prihvati sve“ jer želimo što pre da otvorimo tekst ili video i nastavimo dalje. Kolačići i drugi alati za praćenje mogu da pomognu sajtovima da zapamte korisnika i njegova interesovanja, ali određene vrste praćenja mogu da se koriste i za povezivanje aktivnosti korisnika i personalizaciju oglasa.
Reklo bi se da je to sasvim u redu. Zašto bi se detetu pojavljivale reklame o autoservisu, kad mogu da mu plasiraju reklamu o energetskim pićima?
Jedan klik sam po sebi nije velika stvar. Problem nastaje kada hiljade takvih sitnih informacija počnu da se slažu jedna na drugu.
Zašto su ti podaci toliko vredni?
Zamislimo na trenutak da ne gledamo telefon kao roditelji, već kao neko ko radi u kompaniji koja svakodnevno obrađuje ogromne količine digitalnih podataka.
Šta bismo želeli da znamo o korisniku? Ne nužno njegovo ime i prezime. Mnogo nam je korisnije da znamo kako se ponaša: kada koristi aplikaciju, koliko dugo ostaje, na šta klikne, šta preskoči, šta ponovo pogleda, šta pretražuje, koje sadržaje voli, koje proizvode gleda, na šta reaguje, koji uređaj koristi, gde se nalazi ako je podelio lokaciju i koje funkcije aplikacije koristi.
Pojedinačni podatak često ne znači mnogo. Ali kada ih ima dovoljno, mogu da formiraju obrazac.
A obrazac je vredan.
Američka Savezna trgovinska komisija (FTC) je poslednjih godina pokrenua više postupaka protiv kompanija i data-brokera upravo zbog načina na koji se prikupljaju, povezuju i komercijalizuju podaci o korisnicima. U jednom slučaju regulator je opisao kako precizni podaci o lokaciji mogu da otkriju gde se osoba kreće, koje osetljive lokacije posećuje i sa kojim drugim informacijama mogu da se povežu. U drugom slučaju, FTC je naveo da istorija pretraživanja i posećene stranice mogu da otkriju veoma intimne informacije o osobi.
To je razlog zbog kojeg se podaci danas posmatraju kao ozbiljan poslovni resurs.
Kompanija ne mora da zna šta vaše dete misli. Dovoljno je da ima hrpu podataka da predvidi šta bi moglo da ga zanima.
Ako dete redovno gleda patike, pretražuje određeni brend, prati influensera koji ih reklamira i zadržava se na videima o njima, algoritam ne mora da ga pita: „Da li želiš nove patike?“ Može jednostavno da zaključi da je verovatno zainteresovano.
Ako nedeljama gleda sadržaj o dijetama, izgledu tela i vežbanju, algoritam može da prepozna obrazac interesovanja, iako nikada nije čuo rečenicu: „Nisam zadovoljna svojim telom.“
Ako pretražuje određene zdravstvene simptome, podatak o toj pretrazi sam po sebi ne dokazuje da dete ima neki zdravstveni problem. Ali kompaniji može da bude signal da je određena tema za njega relevantna.
To je prava vrednost podataka: oni ne moraju samo da opisuju ono što smo uradili. Mogu da se koriste da bi se predvidelo šta ćemo uraditi sledeće.
A šta je sa fotografijama našeg deteta?
Tu bih posebno zastala.
Jer fotografiju deteta roditelji često doživljavaju kao uspomenu. Digitalna kompanija može da je vidi kao podatak.
Na fotografiji se nalazi lice. Možda i druga lica. Možda škola, lokacija, sportski klub. Možda odeća sa logom određenog Brenda ili kuća u pozadini.
Ako se takva fotografija obrađuje tehnologijom za prepoznavanje lica ili analizu sadržaja, ona može da proizvede još informacija koje nisu bile vidljive na prvi pogled.
Najcrnji scenario zato nije da neko sedi i gleda fotografije našeg deteta.
Mnogo je sofisticiraniji.
Najveći problem je kada fotografija postane deo sistema koji ume da je analizira, poveže sa drugim podacima i napravi novi zaključak o osobi na fotografiji.
A onda postoji i potpuno nova opasnost: generativna veštačka inteligencija.
Fotografija stvarnog deteta danas može da posluži kao materijal za pravljenje novih, lažnih fotografija i videa.
Evropski regulatori su već upozoravali na rizike AI-generisanih slika stvarnih ljudi bez njihovog znanja i pristanka, uključujući seksualizovane i druge štetne prikaze.
Zato pitanje više nije samo: „Ko može da vidi fotografiju mog deteta?“
Pitanje je: šta sve neko može da uradi sa fotografijom mog deteta kada je ona jednom postala deo digitalnog sistema?
Podaci su novo bogatstvo
To je najčudnija stvar u celoj priči.
Mi aplikacije uglavnom doživljavamo kao proizvode. Besplatna društvena mreža. Besplatna mapa. Besplatna igrica. Besplatan servis za fotografije. Besplatan čet. Danas nema nigde besplatne večere…!
Ako nešto ne plaćamo novcem, to ne znači da je bez vrednosti.
Naša pažnja je vredna, naše navike, kretanje. Naše pretrage su vredne kao i fotografije.
A kada se sve to poveže, dobija se nešto još vrednije – profil osobe.
Zato nije sasvim tačno reći da telefon „zna“ naše dete.
Tačnije je reći da digitalni sistemi mogu da naprave veoma detaljnu pretpostavku o njemu.
I ta pretpostavka ponekad može da bude zasnovana na stvarima koje mi kao roditelji nikada nismo primetili.
Šta onda možemo da uradimo?
Ne možemo dete odgajati bez interneta, niti je cilj da mu oduzmemo telefon i pretvorimo ga u digitalnog pustinjaka.
I nije realno očekivati od roditelja da pročita uslove korišćenja svake aplikacije koju dete instalira.
Ali možemo da promenimo jednu stvar: način na koji razgovaramo sa decom o podacima.
Da dete zna da fotografija nije samo fotografija. Da glasovna poruka nije samo glasovna poruka. I da pretraga nije samo pitanje koje će nestati čim zatvori prozor. Ono što gleda, klikće, lajkuje, fotografiše i pretražuje ostavlja digitalni trag.
Evropski odbor za zaštitu podataka upravo zbog toga posebno naglašava potrebu za zaštitom podataka dece, koja ostavljaju dugotrajne digitalne tragove koje je kasnije teško izbrisati. Evropska pravila takođe posebno ograničavaju određene oblike profilisanja i ciljano oglašavanje prema maloletnicima. Dok se ta pravila primene, mnogo podataka je sačuvano u nekom data centru.
Ali možda je najvažnija zaštita ona koju nijedno podešavanje telefona ne može da zameni. Dete mora da zna da može da pita vas.
Mora da zna da neće biti ismejano zato što nešto ne zna. Da pitanje o telu, seksu, novcu, nasilju, alkoholu, ljubavi, strahu ili sopstvenom izgledu neće automatski pokrenuti policijsko ispitivanje.
Jer cilj nije da roditelj zna baš sve što njegovo dete zna.
Cilj je da dete, kada nešto važno ne zna, prvo pomisli na roditelja, a tek onda na telefon.
Upravo to je odgovor na pitanje sa početka.
Telefon možda bolje poznaje digitalne navike našeg deteta. Ali koliko dobro poznaje njegovo srce, to ipak zavisi od nas.
